петак, 30. новембар 2012.

Boetije: Orfej



Treća knjiga Boetijeve Utehe Filozofije završava se veoma efektnom pesmom u glikonejskom stihu (sheme: x x – u u – u), jednim od Boetijevih umetnički najuspelijih radova. Narativ, ne sasvim nenalik Ovidiju bavi se mitom o Orfeju u neoplatonističkom čitanju: kao što je Orfej napustio mrak podzemlja, vođen snagom muzike i ljubavi, tako i ljubitelji filozofije treba da hitaju na svetlo istinskog dana, spomenutog u Platonovoj Državi. Metra je bila popularna i među Karolinškim učenjacima, među kojima postoji zapisana i u muziku.


Felix qui potuit boni
Fontem visere lucidum:
Felix qui potuit gravis
Terræ solvere vincula.
Quondam funera coniugis
Vates Threicius gemens,
Postquam flebilibus modis
Sylvas currere, mobiles
Amnes stare coëgerat;
Junxitque intrepidum latus
Sævis cerva leonibus,
Nec visum timuit lepus
Jam cantu placidum canem;
Cum flagrantior intima
Fervor pectoris ureret,
Nec qui cuncta subegerant,
Mulcerent dominum modi,
Immites Superos querens,
Infernas adiit domos.
Illic blanda sonantibus
Chordis carmina temperans,
Quicquid præcipuis
Deæ Matris fontibus hauserat,
Quod luctus dabat impotens,
Quod luctum geminans amor,
Deflet, Tænara commovens,
Et dulci veniam prece
Umbrarum dominos rogat.
Stupet tergeminus novo
Captus carmine janitor:
Quæ sontes agitant metu
Ultrices scelerum Deæ,
Jam mœstæ lacrymis madent:
Non Ixionium caput
Velox præcipitat rota,
Et longa site perditus
Spernit flumina Tantalus:
Vultur dum satur est modis,
Non traxit Tityi jecur.
Tandem, Vincimur, arbiter
Umbrarum miserans ait:
Donemus comitem viro
Emtam carmine conjugem;
Sed lex dona coërceat,
Ne, dum Tartara liquerit
Fas sit lumina flectere.
Quis legem det amantibus?
Major lex amor est sibi.
Heu, noctis prope terminos
Orpheus Eurydicen suam
Vidit, perdidit, occidit
Vos hæc fabula respicit,
Quicumque in superum diem
Mentem ducere quæritis.
Nam qui Tartareum in specus
Victus lumina flexerit,
Quicquid præcipuum trahit,
Perdit, dum videt Inferos.
Srećan je onaj što je izvor
Svetli dobroga video,
Srećan je onaj što lance je
Zemaljske teške strgao.
Pesnik iz Trakije jedared je
Smrt žene svoje oplakivao,
Onaj što je pesmom kretao
Šume, potoke brze ustavljao;
Srna je uz lava bez straha
Počivala, zec se psa bojao
Nije, pesmom ga promenio.
Kad mu bol grud zaparala
Ko plamen gorući srce
Obuzela, pesma što krotila
Sve je gospodara ne miri
Svojega; kivan na bogove
Višnje, u donji zašao je svet.
Tu je na liri zvonkih žica
Pevao on, o svemu što majke
Boginje iz vrela za'vatiše,
O jadu svom i nemoći,
O ljubavi što boli dvostruči.
Tenar se smilovô pesmom,
Molba ponizna umili
Senki i donjeg sveta bogove.
U čudu stoji vratar troglavi,
I njemu pesma u glavi vri.
Boginje osvete, one što
Čine da krivi zadrhte, sve
Suze liju, točak Iksiona
Više ne vija, nit Tantal
Mučeni po vodi ne gaca više.
Jastreba pesma odvrati od
Jetre Titijeve, "Pobedi nas on",
Gospodar senki tad reče,
Neka mu družbenice njegove
Otkupi on je od nas pesmom.
I darom ovim zakon nek
Upravlja - nemoj da osvrne se
On dok iz Tartara sene ne
Umakne sasvim.
Ko će ljubavlju da upravlja,
Ta, zakon je ona sama sebi.
Na okrajku noći samom
Orfej Euridiku je svoju
Video, izgubio, pogubio.
Vama priča je ova, duhom
Što hrlite na svetlo dana.
Ko u Tartara dubinu pogled
Uperi, što od blaga ima gubi
Čim podzemlju crnom kroči.

preveo: Dejan Acović

Нема коментара:

Постави коментар