петак, 30. новембар 2012.

De felicibus

                                           
Koliko je Boecije kao autor učenog traktata o muzici bio poštovan u Srednjem veku govori činjenica da je jedna od njegovih metri, doduše iz Utehe filosofije, našla svoje mesto i u franačkim muzičkim rukopisima iz 11. veka. Jedan od takvih je znamenita zbirka pod imenom Carmina Cantabrigensia odn. Pesme iz Kembridža, koja sadrži poeziju sa notacijom i to uglavnom pesama harfista i jokulatora iz oblasti Rajne. Neke od pesama mogu da se datiraju i na 8. vek, a najpoznije su iz 11. veka; raznovrsna tematika pesama često podražava Antiku. Baš u ovom izuzetno jedinstvenom rukopisu, svoje mesto je našla metra br. 12 iz treće knjige Utehe filosofije koja koristi (u Srednjem veku izuzetno popularan) motiv antičkog mita o Orfeju, koji silazi u svet mrtvih ne bi li uz pomoć muzike vratio svoju draganu. Upravo ovo poglavlje čini ideološko težište celog dela, jer se tu Boetije poziva na Platonovu filosofiju i geometriju obrazloženu u Timaju, te premisu da "svako dobro na ovom svetu mora da podražava oblik sfere":

Felix qui potuit boni                 Srećan je onaj ko može
Fontem visere lucidum :           čist izvor motriti dobra :
Felix qui potuit [gravis]            srećan ko može okove
Terræ solvere vincula.              teške raskinut zemlje.
Quondam funera coniugis         Jednom je poeta trački
Vates Threicius gemens,           smrt oplakivao žene,
Postquam flebilibus modis       on što, pevanjem setnim da
Sylvas currere, mobiles             šume se pokreću nagna
Amnes stare coëgerat;              potoci rečni da stanu;
Junxitque intrepidum latus          košuta bokom bez straha
Sævis cerva leonibus,                uz divlje ležaše lavove,
Nec visum timuit lepus               zec se plašio nije psa
Jam cantu placidum canem;   kog pesmom sasvim ublaži.
Cum flagrantior intima                Kad bola mu gorući žar
Fervor pectoris ureret,               nutarnjost raspali srca,
Nec qui cuncta subegerant,        a poj što je krotio sve
Mulcerent dominum modi,          gospodina ne smiri svoga,



Immites Superos querens,          tužeći se krutim bogovima
Infernas adiit domos.                 gornjim, svetu pristupi donjem.
Illic blanda sonantibus               Tu na lire žicama zvonkim 
Chordis carmina temperans,      ljupke pev'o je pesme o
Quicquid præcipuis                   svem što iz čarobnog vrela
Deæ Matris fontibus hauserat,   crpiše Boginje majke;
Quod luctus dabat impotens,     kako se nemoćan jad'o,
Quod luctum geminans amor,    kako mu ljubav udvoji bol,
Deflet, Tænara commovens,      On tuži Tenar, gle, blaži
Et dulci veniam prece                 i molbom krotkom oprost od 
Umbrarum dominos rogat.         senki vladara traži.
Stupet tergeminus novo              Zapanjen stoji troglavi
Captus carmine janitor:               vratar čudnim obuzet pojem:
Quæ sontes agitant metu             Boginje osvetne greha
Ultrices scelerum Deæ,               što čine da krivci drhte,
Jam mœstæ lacrymis madent:       gle tužne prolivaju suze
Non Ixionium caput                     Iksiona glavu više
Velox præcipitat rota,                  točak ne obara hitri
Et longa site perditus                   a Tantal, dugom izmučen 
Spernit flumina Tantalus:              žeđi ne gleda reku
Vultur dum satur est modis,         Jastreb, dok pevanje sluša,
Non traxit Tityi jecur.                  ne kljuje Titija jetru
Tandem, Vincimur, arbiter           Na kraju tužno gospodar
Umbrarum miserans ait :              senki reče:
Donemus comitem viro                "Čoveka da prati pesmom
Emtam carmine conjugem ;          svladanu daćemo ženu,
Sed lex dona coërceat,                 al zakon sputava poklon,
Ne, dum Tartara liquerit                da se obazr'o nije dok
Fas sit lumina flectere.                   Tartara ne napusti dom."
Quis legem det amantibus ?           Ko ljubavi zakon da da
Major lex amor est sibi.                 kad sama je najveći zakon?
Heu, noctis prope terminos            Oh, pri samom svršetku noći
Orpheus Eurydicen suam               Orfej Euridiku svoju 
Vidit, perdidit, occidit.                   ugleda, izgubi, ubi.
Vos hæc fabula respicit,                 Vas ova priča se tiče
Quicumque in superum diem           što duh vam želite uzdić
Mentem ducere quæritis.                do višnjeg beloga dana.
Nam qui Tartareum in specus          Ko svladan u Tartara
Victus lumina flexerit,                       dubinu usmeri oči,
Quicquid præcipuum trahit,              štogod da vrednoga nosi
Perdit, dum videt Inferos.                 gubi čim donji ugleda svet.


петак, 09. новембар 2012.

Zaljubljeno more II


Od svih pesnika koji su mogli da utiču na neoplatonističku tradiciju jutarnjih pesama trubadura, verovatno je najviše uticao Boecije. Može se reći da je od svih pesnika u Komediji Boecijeovo prisustvo najosetnije. 
Da li je crkva, koja ga nije kanonizovala, u kasnijim vekovima videla u Boeciju jedan samostalan - možda jeretički duh intelektualca, prezadojenog helenskom i antičkom kulturom, Aristotelom, Platonom i Pitagorom, i koji je, kao vrhunac, pišući o muzici, najmanje, gotovo nikako tretirao crkvenu muziku?
Njegovo stradanje je gotovo jedinstveno u intelektualnom svetu Evrope. Nakon sjajnih studija u atinskoj školi i isto takvog učešća u političkom i kulturnom životu Rima - 510 godine, postao je konzul - optužen je za zaveru protiv cara Teodorika, čiji je savetnik bio i bačen u zatvor.
Gotovo sva njegova dela su uništena; treba posebno žaliti za enciklopedijom De Instutitione Musicae koja je tokom celoga Srednjeg veka bila muzička biblija, ali čijih je dvanaest poslednjih poglavlja uništeno; izgleda da su Boecijeve postavke u odnosu na polifonijsko pevanje sačuvane u usmenom i praktičnom obliku.
Dante je poznavao napamet celu Utehu Filosofije, kao i osnovne napore da grčku filosofiju i kulturu približi Zapadu, ali i da pomiri Platona i Aristotela. A nema sumnje ni da je poznavao Boecijevu definiciju muzike, jednu od najlepših koje su ikada date: Ko god silazi u sebe, spoznaje šta je muzika.

Tad raspršti se noć i pomrčina minu      Tunc me discussa liquerunt  nocte tenebrae
i oko mi dobi posebnu oštrinul                                uminibusque prior rediit uigor,
Kad naraste bura pod naletima Koraut                     cum praecipiti glomerantur sidera Coro
o nebo se pod kišnim oblacima zbora,                        nimbosisque polus stetit imbribus
sunce je skriveno i niz svod zvezdan                             sol latet ac nondum caelo uenientibus astris
noć razliva se nad zemaljski bezdan.                          desuper in terram nox funditur;
Nek se Borej izbavi špilja trakijskih kada                  hanc si Threicio Boreas emissus ab antro
nasrne noć, i nek sjaj dana zavlada,                         uerberet et clausum reseret diem
i Feb zasija naglo rasterujući sene                  emicat et subito uibratus lumine Phoebus
i zracima nam ošine oči zaslepljene.                                  mirantes oculos radiis ferit.
[Uteha filosofije, knjiga I, treća pesma]


Kad Feb nebom sa rujne zaprege         Cum polo Phoebus roseis quadrigis
počne da svoju rasipa svetlost,                      lucem spargere coeperit,
lice zvezde pobledi: ona se gasi               pallet albentes hebetata uultus
i beli obasjana plamenovima;                    flammis stella prementibus.
kad se gaj na blag dašak Zefira              Cum nemus flatu Zephyri tepentis
prekriva bojama prolećnih ruža,                                 uernis inrubuit rosis,
ako grub Severac donese oluju,                 spiret insanum nebulosus Auster,
zbogom, lepoto: ostaje tek trnje.                         iam spinis abeat decus.
Često je more ogledalo, spokojno                 Saepe tranquillo radiat sereno
i mirno, talasa nepomičnih,                              immotis mare fluctibus,
često bura razuzda uragane                     saepe feruentes Aquilo procellas
koji podižu površinu mora.                        uerso concitat aequore.
Lepota na zemlji retko traje,                     Rara si constat sua forma mundo,
često ona se menja:                                   si tantas uariat uices,
veruj u trenutke kratkotrajne,                     crede fortunis hominum caducis,
veruj u prolaznu sreću.                                   bonis crede fugacibus!
Večni to zakon kaza najjasnije:                Constat aeterna positumque lege est
i ništa što se rodi konačno nije.                  ut constet genitum nihil.
[Uteha filosofije, knjiga II, treća pesma]



Inorog II


Legenda o Jednorogu amblematičnoj životinji, jedna je od najlepših koju je stvorio Srednji vek u svome bestijariju, puna lepote i zagonetne privlačnosti. Jedini način na koji životinja bude uhvaćenja jeste da kao mamac posluži mlada devojka, devica. Pesma, delo truvera Tiboa od Šampanje spada u jednu od najpopularnijih srednjovekovnih sa motivom jednoroga (starofrancuski: licorne)

Ausi conme unicorne sui                       Sličan sam tako Jednorogu
Qui s'esbahist en regardant,                  što trgne se kad pokraj puta
Quant la pucelle va mirant.                    Devicu spazi kako luta.
Tant est liee de son ennui,                     I radostan na patnju mnogu
Pasmee chiet en son giron;                    on sruši se na njene grudi:
Lors l'ocit on en traïson.                        tad izdajom ga rane ljudi.
Et moi ont mort d'autel senblant            I mene snađe ta smrt ljuta 
Amors et ma dame, por voir :              Amor me s mojom damom svlada
Mon cuer ont, n'en puis point ravoir.     u njih je moje srce sada.

Dame, quant je devant vous fui             Damo, kad bejah vam kraj nogu,
Et je vous vi premierement,                   Kad ugledah vas prvi puta,
Mes cuers aloit si tressaillant                  drhtaše srce tih minuta,
Qu'il vous remest, quant je m'en mui.     od vas ga uzet ja ne mogu.
Lors fu menez sans raençon                  Od tada, trpeć udes hudi,
En la douce chartre en prison                tamnicom milom ono bludi,
Dont li piler sont de talent                      što žudnjom sva je ogrnuta:
Et li huis sont de biau veior                    stražari mu dva oka mlada,
Et li anel de bon espoir.                         a okov mu je dobra Nada.

De la chartre a la clef Amors                 Ključ tamnice je kod Amora
Et si i a mis trois portiers :                      što stavio je tri vratara:
Biau Senblant a non li premiers,             Lepotu kao gospodara, 
Et Biautez cele en fet seignors;               i Privid što je bez zamora;
Dangier a mis en l'uis devant,                 a i Opasnost tu se šeta
Un ort, felon, vilain, puant,                     bezočna, sramna, zla, prokleta,
Qui mult est maus et pautoniers.             ubica, lopov, hulja stara;
Ciol troi sont et viste et hardi:                 lukavi, smeli, njih su troje,
Mult ont tost un honme saisi.                  čoveku lako lance skroje.

Qui porroit sousfrir les tristors                 Ko podneo bi mnoštvo mora,
Et les assauz de ces huissiers?                 sve nasrtaje tih čuvara?
Onques Rollanz ne Oliviers                      Čak Rolan, koji čuda stvara,
Ne vainquirent si granz estors;                 tu ostaše bez otpora:
Il vainquirent en combatant,                     on beše junak bojnih četa,
Més ceus vaint on humiliant.                    ali ga ovde poraz sreta.
Sousfrirs en est gonfanoniers;                   Patnja im mesto barjaktara;
En cest estor dont je vous di                    u borbi ovoj spas tek to je:
N'a nul secors fors de merci.                   oružje odmah predaj svoje.

Dame, je ne dout més rien plus               Damo, u meni strah ne vlada
Que tant que faille a vous amer.               da moja ljubav biće manja.
Tant ai apris a endurer                             toliko podneh očajanja
Que je suis vostres tout par us;                te pravo je da vaš sam sada.
Et se il vous en pesoit bien,                      Makar mi dala kletvu mnogu,
Ne m'en puis je partir pour rien                odvojit se od vas ne mogu,
Que je n'aie le remenbrer                         jer večno traje moć sećanja
Et que mes cuers ne soit adés                   a želje moga srca streme
En la prison et de moi prés.                      sred tamnice te crne, neme.

Dame, quant je ne sai guiler,                    Damo, za glumu nemam znanja:
Merciz seroit de seson més                      nek milosrđa dođe vreme,
De soustenir si greveus fés.                      mesto da trpim ovo breme!

Tibo od Šampanje (1201. – 1253.)



Zaljubljeno more


Alba predstavlja trubadursku pesničku formu: jutarnja pesma. One su pripadale pomalo folklornom pesništvu koje je postojalo. Tematika albe je fiksirana: dvoje zabranjenih ljubavnika se rastaju u zoru, a čuva ih treća osoba, neki prijatelj. Razvoj albe pre i posle trubadura je, takođe zanimljiv. Neke od trubadurskih albi, poput one od Gira de Borneja predstavljaju najbolja trubadurska ostvarenja. Giro spada u grupu onih trubadura koje je Dante, njihov poznavatelj i branitelj, ostavio vrlo značajna mišljenja u Komediji, ali pre svega u svojim teorijskim radovima (u svojoj raspravi O pučkom jeziku (De vulgari eloquentia) Dante naziva Borneja pesnikom tačnosti (rectitudo), time ga stavljajući na stranu pesnika koje u pisanju stihova ne vodi bog Amor - Bornej nije imao damu, niti se ikada oženio, kako ga to ne bi ometalo u pisanju poezije). Svoj refleks će ova forma naći i kod germanskih minezengera u vidu Tagelied (kasnije i sa parodijom), a i severnofrancuskih truvera u vidu aub(ad)e

Jedna rana latinska alba iz 900. godine (skoro dva veka pre tradicije trubadura), očuvana samo u vatikanskom rukopisu i zbog toga velikim delom zapostavljena predstavlja jasan uvod u početak tradicije; njen refren i obilje specifičnih reči je na provansalskom. Po svojim svojstvima i jeziku ima srodnike iz istog perioda. O čemu tačno govori, ostaje zatamnjeno dvosmislenošću jezika: možda opisuje baš rastanak zabranjenih ljubavnika, a možda je upozorenje vernicima da se pred zoru čuvaju napada demona i duhovne sumnje. Značenje je je maglovito dok meša erotske motive zajedno sa duhovnom jezom.

Phoebi claro nondum orto iubare, 
Fert aurora lumen terris tenue:
Spiculator pigris clamat: "Surgite!" 
L'alba part umet mar 
atra sol poy pasa  
bigil mira clar 
tenebras!

En incautos hostium insidie
torpentesque gliscunt intercipere
quos suadet preco clamans surgere
L'alba part umet mar
atra sol poy pasa
bigil mira clar
tenebras! 

Ab Arcturo disgregatur aquilo 
poli suos condunt astra radios 
Orienti tenditur septentrio. 
L'alba part umet mar
atra sol poy pasa 
bigil mira clar 
tenebras!



Formu fiksirane evropske balade, umetničke ili narodne, kao melpoetske forme, prati dugačak razvoj u Srednjem veku.
Biblioteka Bodleiana čuva rukopis iz X veka, napisan u manastiru Fleury na Loari; tu se nalazi neverovatno originalna pesma sa nadrednom notacijom, sastavljena negde u severnoj Italiji (verovatno Veroni), pod imenom Foebus abierat (Febo je otišao). Autor ostaje nepoznat; nije izvesno čak ni da li je pesmu napisala muška, ili ženska osoba, možda čak kaluđerica. U pet asklepijadskih strofa, glavno versifikaciono sredstvo je monorima. Reklo bi se da je ovakav ritam pesme bio učen, pre nego narodnog porekla. Isti motiv devojke kojoj avet dođe u posetu, sve do prvih petlova, često se koristi i u trubadruskim albama, odn. jutarnjim pesmama.


Foebus abierat subtractis cursibus;    
equitabat soror effrenis curribus, 
radios inferens silvanis fontibus, 
agitando feras pro suis rictibus.
Mortales dederant menbra soporibus. 

Aprilis tempore quod nuper transiit
fidelis imago coram me adstitit,
me vocans dulciter pauxillum tetigit;
oppressa lacrimis vox eius deficit,
suspirans etenim loqui non valuit. 

Illius a tactu nimis intremui,
velud exterrita sursum insilui,
extensis brachiis corpus applicui,
exsanguis penitus tota derigui -
evanuit enim! Nichil retinui !

Sopore libera exclamo fortiter: 
"Quo fugis, amabo? Cur tam celeriter? 
Siste gradum, si vis inibo pariter, 
nam tecum vivere volo perhenniter!"
Mox me penituit dixisse taliter.

Aperte fuerant fenestre solii,
Fulgebant pulcriter Diane radii - 
heu me, heu me miseram! Tam diu dolui,
fluxerunt per genas ploratus rivuli;
donec in crastinum nunquam abstinui. 

Po tematici i nekim opštim osobinama, mogla bi da pripada starijoj tradiciji germanskih tužbalica - winileoda. Vinileode su bile paganske, posebno franačke ženske pesme, često tragične i ljubavne tematike. Poslednje su se pevale u vreme Karolinga, kada je njihova tradicija zamrla. Zanimljivo je napomenuti da je Karlo Veliki izričito zabranjivao svojim kaluđericama da prikupljaju i zapisuju ove pesme. To bi moglo da znači da su neke bile gotovo sigurno zapisane, ali do sada nisu pronađene.
Franački manastir Sv. Galen, ali i još neki rukopisi sa popularnim (crkvenim) sekvencama i melodijama slučajno su sačuvali određen broj sekvela, instrumentalnih franačkih sekvenci (sequelae), od kojih svaka nosi zanimljiv naziv: Planctus sterilis (Tužbalica nepolodne žene), Puella turbata (Napaćena devojka), Cignea (Labudica, ili Devojka slična labudici), Romana (Rimljanka), Occidentana (Devojka sa istoka), Berta sve nazivi koji su u očitoj vezi sa tradicijom vinileoda. Najpopularniji kompozitori franačke ere su koristili ove melodije za svoje sekvence - Notker je iskoristio Puella turbata za svoju veličanstvenu Scalam ad caelos subrectam.


Klasični motivi u pesmi po jeziku i situaciji podsećaju na Ovidija. Od njega je, srednjovekovni pesnik mogao da uči o artikulaciji ženskih emocija; njihovim snovima, maštarijama, porazima. Biblijska Pesma nad pesmama uči ga potpuno suprotno: kako da stvori emocionalni teren na kome se fantazmagorično i realno susreću i prepliću, gde su iluzija i hiperbola glavni nosioci značenja, odnosno nešto opipljivo. Na autora su uticala oba izvora; da li je imago njenog dragog nekakva prikaza, ili snoviđenje? Traga li ona za nekim ko je mrtav, ili je taj neko udaljen; da li je to uopšte moguće razgraničiti? Avet koja se vraća iz mrtvih može da se prikaže i u snu. Pesnik ispoljava dovoljno veštine da ostavi dilemu nerazjašnjenom, možda čak i namerno.

Jutarnje pesme inspirisaće i Dantea da da divan opis zore u prvom i drugom pevanju na početku svog Čistilišta:

Dolce color d'oriental zaffiro,                  Preblaga boja istočnog safira
che s'accoglieva nel sereno aspetto          kojom je u tom času bio krcat
del mezzo, puro infino al primo giro,        vrh svoda, zatim i područja šira,

a li occhi miei ricominciò diletto                U očima mi radosno zazrca
tosto ch'io usci' fuor de l'aura morta          Kad napustih mrtvi vazduh uprav
che m'avea contristati li occhi e 'l petto      što bi mi oko očiju i srca.

Lo bel pianeto che d'amar conforta           Lepa planeta što budi tek ljubav
faceva tutto rider l'oriente,                         već rasu smešak čitavim Istokom
velando i Pesci ch'erano in sua scorta.        spustiv na Ribe svoj veo lelujav.

I' mi volsi a man destra, e puosi mente      Okrenut desno u luku širokom
a l'altro polo, e vidi quattro stelle              drugi pol videh i dva para zvezda
non viste mai fuor ch'a la prima gente.       viđenih tek praroditeljskim okom.

Goder pareva 'l ciel di lor fiammelle:         Lepo su sjale vrh nebesnog bezdna:
oh settentrional vedovo sito,                     oh, severnjačka tužna zemljo gola
poi che privato se' di mirar quelle!            gde njihov blesak više niko ne zna!

L'alba vinceva l'ora mattutina                    Jutarnji vazduh terala je zora
che fuggia innanzi, sì che di lontano           što bežaše pred njom, a iz daljine
conobbi il tremolar de la marina.               naslutio sam treperenje mora

Quando noi fummo là 've la rugiada          Stigavši tamo gde se kapi rose
pugna col sole, per essere in parte            bore sa suncem, i opstaje svaka
dove, ad orezza, poco si dirada,               jer im vetrići svežeg daha nose,

Già era 'l sole a l'orizzonte giunto              Već rub vidika sunce ticalo je
lo cui meridian cerchio coverchia              podnevnik čiji pokriva u luku
Ierusalèm col suo più alto punto;               Jerusalem, sa najviše tačke svoje;

e la notte, che opposita a lui cerchia,         a noć. dok sile nasuprot je vuku,
uscia di Gange fuor con le Bilance,            skupa iz Ganga izlazaše s Vagom
che le caggion di man quando soverchia;   što, kad je moćna, pada joj iz ruku;

sì che le bianche e le vermiglie guance,      Tako da na rumenome i blagom,
là dov'i' era, de la bella Aurora                  tamo gde ja beh, liku lepe Zore
per troppa etate divenivan rance.               već žuteli su obrazi svom snagom.

Noi eravam lunghesso mare ancora,          Još nalazili smo se tu uz more,
come gente che pensa a suo cammino,       k'o ljudi koji, pre neg na put krenu,
che va col cuore e col corpo dimora.         idu u duhu, a noge su spore.

Ed ecco, qual, sorpreso dal mattino,          I gle, kao kad, u jutarnjem trenu
per li grossi vapor Marte rosseggia            kroz gustu maglu Mars se zarumeni,
giù nel ponente sovra 'l suol marino,           nadlećuć morsku, sa zapada, penu,

ovim izuzetnim opisom zore nad bregom Čistilišta Dante odaje počast trubadurima (to će direktno učiniti dalje u Čistilištu). U nedelju na Uskrs, 10. aprila 1300 godine, Dante je izašao iz Pakla da bi ga dočekala zora. Lepa planeta koja budi ljubav je naravno Venera, zvezda Danica, koja se u to vreme nalazila u sasvežđu Riba. Pesnik je ugledao zvezde koje tvore Južni krst, najblistavije sasvežđe. One označavaju četiri vrline: Mudrost, Pravednost, Snagu i Umerenost. Neke od tih zvezda, kako dalje kaže, su mogli da vide samo praroditelji, Adam i Eva, iz zemaljskog raja. Noć koja izlazi iz Ganga je zapravo mala Danteova astrološka pesma: Dante se nalazi pod otvorenim prostorom pod nebom, a ne u paklu, pod zemljom, pa se vide svi nebeski znaci koje on koristi da bi se orijentisao. Smisao ovih stihova je sledeći: sunce se u Jerusalimu spuštalo, dok se u Čistilištu dizalo; na Gangu je u to vreme bila ponoć; noć drži u svojim rukama Vagu, onu istu koja joj odmiče kad je moćna, od 21. septembra, do 21. oktobra, kad je noć duža od dana i kada to sazvežđe nije vidljivo. U Gozbi Dante piše: Vreli Mars ima boju vatre.

недеља, 04. новембар 2012.

Boecije


Or se tu l’occhio de la mente trani
di luce in luce dietro a le mie lode,
già de l’ottava con sete rimani.

Per vedere ogne ben dentro vi gode
l’anima santa che ’l mondo fallace
fa manifesto a chi di lei ben ode.

Lo corpo ond’ ella fu cacciata giace
giuso in Cieldauro; ed essa da martiro
e da essilio venne a questa pace.

Kreneš li snagom duhovnih ti zena
od luči k luči putem mojih hvala
osmu ćeš istog upoznati trena.

Želju za opštom dobrotom je znala
ta sveta duša što, tom kog to dira,
kazuje da je ovaj svet puna zala:

Telo iz kog bi prognana zbira 
u Ćeldauru; a ona iz muka
i kroz progonstvo stiže do tog mira.

Dante, Raj (pevanje X)

Dante, predvođen Tomom Akvinskim stiže na četvrto, Sunčevo nebo, među duše filozofa i mudraca. Tamo se nalazi dvanaest buktinja, odn. svetlosti. To se dešava pre podne, 14. aprila, 1300. godine.
U osmoj svetlosti Raja boravi po Danteu Boecije, rimski konzul, veliki filozof i pesnik, autor dela Uteha filosofije koje je napisao dok je u toku dve godine bio nemilosrdno mučen u Teodorikovom zatvoru u Ćeldauru  gde je dospeo zbog lažnih optužbi za izdaju (za to vreme napisao je Utehu). Tamo je pogubljen 525. Dante je poznavao dobro Boecijev mučenički život i veoma je cenio njegovo delo, a Uteha filosofije je Danteu bila svakodnevna lektira (čak je i svoj Novi život, napisao u formi prosimetruma, odn. smenjivanja proze i poezije, baš kao što je napisana Uteha). Stavljajući ga tako visoko u Raju, on ga pred čitaocima kanonizuje (jer katolička crkva to nije učinila).



III Drugi susret s Beatriče. San o pojedenom srcu


Nakon što je prošlo tačno toliko dana da se napunilo devet godina od gore opisanog pojavljivanja te preplemenite, poslednjeg od tih dana dogodilo se da se ta čudesna gospa opet pojavi preda mnom, obučena u najbelju boju, između dve plemenite gospe, koje su bile starije od nje.
I prolazeći putem, skrenula je oči prema onoj strani gde sam se nalazio ja veoma uplašen, i na svoj neizrecivo ljubazan način, zbog kojeg je sada nagrađena u večnome životu, pozdravila me toliko nedužno, tako da mi se u jednom trenutku učinilo da vidim sve oblike blaženstva.
Sat, kad mi je uputila taj najmiliji pozdrav, bio je izvesno deveti toga dana; a pošto je to bilo prvi put da su njene reči stigle do mojih ušiju, osetih takvu blagost, da se kao pijan udaljih od ljudi, i skrasih se u samoći svoje sobe, gde sam mogao razmišljati o toj preljubaznoj.
Dok sam razmišljao o njoj obuzeo me blagi san, u kome mi se ukazala čudesna vizija, jer mi se činilo da u svojoj sobi vidim oblak boje vatre, unutar koga sam razaznavao lik jednog gospara takvoga izgleda da bi se uplašio svakoga ko ga gleda. 
A prikazivao mi se s toliko veselja, da je bilo čudesno; i pritom je govorio mnoge stvari, ali koje nisam razumeo; između nekih, razumeo sam ovo: Ego dominus tuus.
Činilo mi se da vidim kako u njegovom naručju spava neka osoba naga, mada mi se činilo da je bila ogrnuta u bledorujni  veo; dok sam je veoma pažljivo posmatrao, shvatio sam da je to gospa od spasa, koja me prethodnog dana bila pozdravila.
A takođe mi se činilo da ovaj u jednoj od ruku drži nešto, sve u plamenu; i učinilo mi se da mi zbori ove reči: Vide cor tuum.
I nakon što je ostao tako neko vreme, učinilo mi se da budi onu koja je spavala, i toliko se trudio celim svojim duhom, kako bi pojela to što je plamtelo u njegovoj ruci, i što je ona s nevericom jela.
Posle tog, njegova se veselost preobrazi u gorki plač; i tako plačući, ovî gospu svojim rukama, i učinilo mi se da se s njom vinuo prema nebesima; zbog čega me obuze takva zebnja koju moj laki san nije mogao podneti, nego se prekinu i ja se od toga probudih. 
Odmah počeh da razmišljam, te zaključih da je sat, kad mi se ta vizija javila, bio četvrti sat noći; što je jasno značilo da je to bio prvi sat od devet poslednjih sati noći.
Razmišljajući o tome što mi se bilo prikazalo, odlučio sam da sve saopštim onima mnogima koji su u to vreme već bili čuveni pesnici; a pošto sam i sam znao da posedujem veštinu da se izražavam u rimama, odlučio sam da načinim jedan sonet, u kome bih pozdravio sve Amorove vernike.
I, moleći ih da prosude moju viziju, napisao sam im ono što sam video u svom snu. I tako započeh sonet, koji počinje ovako: Sve duše krotke.

A ciascun'alma presa e gentil core            Sve duše krotke i sva srca dobra
nel cui cospetto ven lo dir presente,          koji će primit to što pišem sada,
in ciò che mi rescrivan suo parvente,        Da mišljenje mi kažu kako spada,
salute in lor segnor, cioè Amore.              zdravim u ime boga im, Amora!

Già eran quasi che atterzate l'ore              Tri sata behu minula odskora
del tempo che onne s tella n'è lucente,       doba kad gore sjaje zvezda stada,
quando m'apparve Amor subitamente,      kad javi mi se Amor iznenada,
cui essenza membrar mi dà orrore.            na kog kad mislim, obuzme me mora.

Allegro mi sembrava Amor tenendo          Čil mi se činjaše Amor, na dlanu
meo core in mano, e ne le braccia avea     držeći moje srce, a uz telo
madonna involta in un drappo dormendo.  gospu svijenu u vel, uspavanu.

Poi la svegliava, e d'esto core ardendo      Zatim je prenu i da kao hranu
lei paventosa umilmente pascea:                njoj smerno uplašenoj, srce vrelo:
appresso gir lo ne vedea piangendo.          tad ga videh gde ode, jer to ga ganu.

Prethodni sonet podeljen je na dve celine; u prvoj pozdravljam i tražim odgovor; u drugoj dajem uputstvo na šta bi mi trebalo odgovoriti. Druga celina počinje: Tri sata behu.
Na ovaj moj sonet odgovorili su mi mnogi i na različite načine; a među onima koji su odgovorili bio je i taj koga zovem svojim prvim prijateljem, od koga sam dobio sonet koji počinje: Vedesti al mio parere ogni valore, Videste, mislim, lik moćnoga stvora...
I to je kao početak prijateljstva između njega i mene, kad je saznao da sam mu ja poslao sve to. 
Pravi smisao mog sna nije bio nikome jasan odmah, ali sad je više nego očigledan bilo kome.

Dante, Novi život


Ovom Danteovom sonetu, koji je i prvo njegovo napisano delo sliči stanca iz pesme broj IV prvog trubadura, Gijoma Akvitanskog: 

No sai cora-m fui endormitz,
Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!

Ne znam da l' bdijem, il' je san
ne znam ma rekli da je dan;
skoro mi srce skoči van
s bolom u dnu:
o njemu kao da miš je vran
brinem se tu.