петак, 26. децембар 2014.


μητέρα μοι πάντων τε θεῶν πάντων τ᾽ ἀνθρώπων 
ὕμνει, Μοῦσα λίγεια, Διὸς θυγάτηρ μεγάλοιο, 
ᾗ κροτάλων τυπάνων τ᾽ ἰαχὴ σύν τε βρόμος αὐλῶν 
εὔαδεν ἠδὲ λύκων κλαγγὴ χαροπῶν τε λεόντων 
οὔρεά τ᾽ ἠχήεντα καὶ ὑλήεντες ἔναυλοι. 
καὶ σὺ μὲν οὕτω χαῖρε θεαί θ᾽ ἅμα πᾶσαι ἀοιδῇ. 

Majku mi sviju bogóvā, a tako i sviju ljudi,
Slavi, jasnogrla Muzo, o kćeri velikog Zeusa!
Ona čegrtaljki zvuk i bubnjića, svirala svirku
Voli te zov vukóvā i lavova očiju plamnih,
A i planine što ječe i dolce šumovite jošte.
Tebe i boginje sve u ovoj pozdravljam pjesmi.

Homerska himna Kibeli

недеља, 21. децембар 2014.

Vresište

Takva, na tim poljima nesreće i samoće, u siromaštvu i zanosu, ona ostaje zauvek


Smisao jedne knjige koji je tako često izdvojen od onog što se događa i što se kaže i koji se pre sastoji u nekoj vezi što za pisca postoji između različitih stvari, teško se može shvatiti. A naročito kada je, kao kod sestara Bronte, romansijer pesnik i kada je njegov stav nerazdvojan od njegovog jezika i sam po sebi pre jedno raspoloženje, negoli određena opservacija.

"Orkanski visovi" su knjiga koju je teže razumeti nego "Džejn Ejr" zato što je Emili veći pesnik od Šarlote. Kad Šarlota piše, ona elokventno, blistavo i strasno kaže: "Ja volim", "Ja mrzim", "Ja patim". Njeno je iskustvo, mada intenzivnije, istog stepena kao i naše. Ali u "Orkanskim visovima" nema nikakvog "ja". Nema vaspitačica. Nema poslodavaca. Postoji ljubav. Ali to nije ljubav ljudi i žena. Emili je inspirisana nekom opštijom koncepcijom. Podsticaj koji ju je gonio na stvaranje, nije bila patnja, ni nanesene uvrede. Ona je posmatrala svet rascepljen gigantskim neredom i osećala u sebi snagu da ga sjedini u jednoj knjizi. Ta gigantska ambicija, oseća se kroz njen roman - to je borba upola sputanog, ali veličanstvenog ubeđenja da kaže nešto kroz usta svojih karaktera što nije samo: "Ja volim", ili "Ja mrzim", već "Mi, čitava ljudska rasa", i "Vi, večite sile..." i rečenica ostaje nedovršena. Nije čudno što je tako; pre je za čuđenje što je uopšte bila kadra da nas prisili da osetimo ono što je nosila u sebi. A to izbija u poluartikulisanim rečima Ketrin Ernšo: "Kad bi svi propali, a on ostao, ja bih i dalje nastavljala da postojim; a kad bi svi ostali, a on nestao, vasiona bi se pretvorila u ogromnog stranca; ja ne bih bila deo nje". Pa to opet izbije u prisustvu mrtvih: "Ja nazirem pokoj koji ni zemlja, ni pakao ne mogu da pomute i sa sigurnošću osećam beskrajno i bez senke sutra - večnost u koju su oni ušli, gde je život bezgraničan u trajanju, ljubav u saosećanju i radost u punoći". Ta sugestija snage koja leži iza pojava ljudske prirode i diže ih gore do prisustva veličine daje ovoj knjizi tako visoko mesto među romanima.

Ali za Emili Bronte nije bilo dovoljno da napiše nekoliko lirskih pesama, da pusti jedan krik, da izrazi jedno verovanje. Ona je romansijer, isto koliko i pesnik. Ona mora da preuzme  na sebe naporniji i nezahvalniji zadatak. Mora da se suoči sa činjenicom tuđih egzistencija, da se uhvati u koštac sa mehanizmima spoljnih stvari, da na uobičajen način gradi forme, kuće i beleži razgovore ljudi i žena koji postoje nezavisno od nje. I tako se mi penjemo na te vrhove emocija, ne preko bombastih deklamacija i rapsodija, već time što čujemo devojku kako peva za sebe starinske pesme dok se ljulja na granama jednog drveta; time što posmatramo ovce sa vresnih polja kako pasu po ledini; što slušamo dah blagog vetra kroz travu. Život na farmi sa svim svojim apsurdnostima i nemogućnostima leži otvoren pred nama. Mi smo u punoj mogućnosti da poredimo "Orkanske visove" sa pravom farmom i Hitklifa sa pravim čovekom. Otuda, dozvoljeno nam je da se upitamo, može li da ima istine, ili kakvog tananog prisenka emocija, u ljudima i ženama koji tako malo liče na one što smo ih mi videli? Pa čak i kad to pitamo, vidimo u Hitklifu brata koga je genijalna sestra mogla da vidi; on je nestvaran, kažemo, pa ipak nijedan mladić ne živi tako živo u literaturi kao on. Isti je slučaj sa dve Katarine; nikad žene ne mogu da osećaju kao što ona oseća, niti da delaju kao ona, kažemo mi. Uprkos tome, te dve Katarine su najomiljenije žene u engleskoj prozi. Kao da je Emili bila u stanju da raskomada sve ono po čemu mi znamo ljudska bića i da one prozirne oblike koji se ne mogu prepoznati, ispuni takvom bujicom života da to pređe okvire stvarnosti.
Prema tome, ona poseduje najređu od svih snaga. Ona je kadra da oslobodi život njegove zavisnosti od činjenica; da sa nekoliko linija nacrta duh tako da mu nije potrebno telo; da, govoreći o vresnim poljima, izazove vetar i grmljavinu da urlikne.

Virdžinija Vulf o Emili Bronte (1916.)


четвртак, 18. децембар 2014.

Đordano Bruno - Unico augel

Ta Feniks-ptica što je plamen liže
na suncu, te polako gori živa,
dok sva u sjaju sažizanja pliva,
suprotna kazna njezin planet stiže;

jer ono što se od nje k nebu diže
mlak dim i mračna magla samo biva,
a svjetlost našim očima se skriva,
i po kom blista do njeg i dosiže.

Tako moj duh, što ga božanski sjaj
osvetljava i pali, dok tumači
to što u misli tako sja i dalje.

iz poimanja svog visokog šalje
van rimu, koju divno sunce mrači,
dok talim se i čekam jadan kraj.

Ah, crn i taman taj
ognjeni oblak na svoj način rani
i sjeni ono što uzvisit kani.

среда, 17. децембар 2014.

Đordano Bruno - Parnas u srcu

l'anno 1585


Za me je kao Parnas srce moje
gdje radi spasa valja mi se peti;
i mjesto Muza svaki čas mi broje
ljepote znane misli u pameti.

a kad mi oči suze rone, to je 
za mene izvor s Helikona sveti:
za ljubav gori, nimfama i vodi,
po želji neba, pjesnikom se rodih.

Ali od kraljske vlasti,
ili od sklone ruke nekog cara,
il svećenika višnjeg i glavara

ne dobih ove milosti i časti;
već lovor su mi dali
tek moje srce i misli i vali.


Đordano Bruno


понедељак, 24. новембар 2014.

Parvi Florentia Mater Amoris



Solon, čije su grudi smatrane čovečanskim hramom božanske mudrosti, i čiji su presveti zakoni još i sadašnjim ljudima jasno svedočanstvo drevne pravde, imao je, kako neki kažu, običaj da često govori kako svaka država, baš poput nas, hoda i stoji na dve noge; od njih, tvrdo je ozbiljno i zrelo, desna je tu da se ne dozvoli da bilo koja greška prođe nekažnjeno, a leva da svako dobro delo bude nagrađeno; i dodavao je da ukoliko se ma koja od dve pomenute stvari ne učini, ili nedovoljno dobro izvrši, bilo iz pokvarenosti, bilo iz nemara, van svake sumnje, država koja bi tako učinila, morala bi hramati: ako bi, međutim, kojim nesrećom zgrešila u obe, gotovo je potpuno izvesno da nikako ne bi ni mogla stajati.

Đovani Bokačo, početak pokude grada Firence zbog progonstva Dantea Aligijerija, Mali traktat u pohvalu Danteu Aligijeriju, 1357.

среда, 12. новембар 2014.

Mikelanđelo: Nyx III

Svaka udubina, bilo kojeg kraja,
što je svojim likom ispunjavaju stvari, 
brižno čuva noć dok dan gospodari, 
kroz igru sunca i njegova sjaja. 

Jer ako je katkad noć i protjerana,
to uvijek od nekih malih stvari biva, 
od krijesnice čak il samog kresiva, 
al nikad od sjaja ohologa dana. 

Ono što se suncu od sebe otvara,
što kroz tisuć klica i biljaka vrije,
dolazi pod plug marljiva ratara.

Čovjek u sjeni svoje seme sije.
Dokle su noći od dana svetljije,
Koliko i čovek od sveg vredniji je.



четвртак, 6. новембар 2014.


Amor kroz bitku i napad 
na svoga vernika krenu
što zbog njeg' trpi sav jad
čiju moć neograničenu
verno sledi, kao senu:
al' milost je néma zasad;
nagradu će ipak njenu
on zaslužiti, znam najzad.

Svaki zbog Amora prepad
ja ću dočekat u trenu,
verno ću podneti beznad
jer snim noću nju žuđenu.
Al' mislim da takvu ménu
on će dočekati nèrad:
jer ja u svom u plamenu
gorim, isto kao nekad.

Niko, neljubazan i krut,
sve o Amoru slabo zna;
al' njegova je takva ćud
kojom svakoga on gna:
doziva nas sa svog dna,
a kako dotle naći put?
Pamet se mora rasut sva
i slediti smer obrnut.

Stvor olak, neveran i lud,
sve o Amoru slabo zna.
Drukčije bije moja grud
što mirno podnosi sva zla.
Pre neg me uze mreža ta
spram njeg' beh gord i grub svud;
sad, kad probuđen sred sna,
vidim, ne bî mi zalud trud.

Preskupo Amor mi proda
čast svoju i carstvo svoje,
jer na početku tog hoda
smer i moj um uzeo je.
Neka više me njih dvoje
ne štite od nepogodâ:
uz mene nek ne postoje,
meni treba tek sloboda.

S Amorom nema mi ishoda,
tuđi puti se ne broje!
Moja menjat zna priroda
sve, kavez, pera i boje,
ali srce sveđ isto je;
pokraj patnji svih i škodâ
u mei još nade stoje,
srce njemu vernost poda.

Ne pomogne l' milost što je
izgubljena, i dobrota
još ću bìti sve te bòje
koje bijem već podosta.

Kretjen de Troa (oko 1135. do 1191.)

петак, 17. октобар 2014.

Vide cor meum

Sva srca nježna, duše zatravljene,
do kojih stigne govor ovih rima
da otpišu mi šta sude o njima,
Amora pozdrav nek prime od mene.

Već treći sati skoro izmicahu,
doba kad nebom sjaj zvezdani vlada,
tad mi se Amor javi iznenada;
na njegov spomen i sad sam u strahu.

Jer srce moje držaše na dlanu,
nasmijan, regbi, a usnulu ženu
u naručju, plaštem omotanu.

Zbudi je; ona plaha jesti stade
goruće srce, a u istom trenu
vidjeh da on se, iduć, u plač dade.


A ciascun’alma presa e gentil core
Nel cui cospetto ven lo dir presente,
In ciò che mi rescrivan suo parvente,
Salute in lor segnor, cioè Amore. 

Già eran quasi che atterzate l’ore 
Del tempo che onne stella n’è lucente,
Quando m’apparve Amor subitamente,
Cui essenza membrar mi dà orrore. 

Allegro mi sembrava Amor tenendo
Meo core in mano, e ne le braccia avea 
Madonna involta in un drappo dormendo. 

Poi la svegliava, e d’esto core ardendo
Lei paventosa umilmente pascea:
Appresso gir lo ne vedea piangendo.

четвртак, 16. октобар 2014.

Mikelanđelo: Svileni crv


Prema drugim blag a spram sebe krut,
prezreni crv, uz jad i uz muku,
svojom kožom tuđu on oblači ruku
i tek u smrti svoj nalazi put.

O, ljubljenog moga kad bi živa uda,
moja mrtva koža mogla da prekrije,
pa da se presvuče poput gipke zmije,
smrt bi tad bila nagrada mog truda.

Il kad bi koža moja čekinjava,
ko odjeća barem poslužila njemu,
pa da mu grudi lijepe okružava,

il da mu noge ko cipela pazi,
te da mu bude podesna u svemu,
a on da je barem kroz dva snijega gazi.

Sapfa: Fragment 48

Trag su zvezde Plejade zaklonile. 
Ponoć je, noćna dob u mimohod stupa. 
Bdim i sama sa sobom pričam. 

Δέδυκε μεν ἀ σελάννα
καὶ Πληΐαδεσ, μέσαι δὲ
νύκτεσ πάρα δ᾽ ἔρχετ᾽ ὤρα,
ἔγω δὲ μόνα κατεύδω


среда, 15. октобар 2014.

Mikelanđelo: Nyx II


Ako si crna, noći, doba milo,
odeneš mirom svaki rad na kraju,
oni što čast i hvalu tebi daju,
dobro gledaju, znaju šta se skrilo.

Ti režeš, sečeš posustalo krilo
sake misli, dok sen i spokoj traju,
s najnižeg mesta k najviđem raju,
nadi san nosi, često mi se zbilo.

O, ti senko smrti, pred tobom stane
svaki jad duše, sve što srce mori,
i ljutu ranu, zadnja, dobro lečiš.

Tobom se naša bolna tela hrane,
utireš suze, trud ostaviš zori,
kome je dobro, gnev, dosadu prečiš.

Grad u moru


Oj smrt sebi uzdignula tron                   LO! Death has reared himself a throne 
Na zapadu maglovitom                    In a strange city lying alone
U Samgradu jezovitom                  Far down within the dim West, 
Ušit, nadu pregrmeo on                    Where the good and the bad
U pokoju vekovitom                     and the worst and the best 
U otklonu, u skrovitom.                    Have gone to their eternal rest.

Zidine u Maglogradu                    There shrines and palaces and towers
Te ne drhte, padu sklone,                    Time-eaten towers that tremble not
Nisu našim slične one                    Resemble nothing that is ours.
Nikog vetri ne progone,                    Around, by lifting winds forgot,
Povetarac nema nadu                    Resignedly beneath the sky 
Vode očaj, mračno rone.                    The melancholy waters lie.

Noć-svenoćjem ćuv ne ćujne                    No rays from the holy heaven come down
Nikad s neba svetli zrak                    On the long night-time of that town;
Tek od mora odsjaj strujne                     But light from out the lurid sea
Uz kule se puza mrak                    Streams up the turrets silently,
Sve do moćnih vrh stremišta                    Gleams up the pinnacles far and free:
Blisnu strehe i tremišta                    Up domes, up spires,
Opnemišta i kruništa.                      up kingly halls,

Platna zidna, vavilonska                    Up fanes, up Babylon-like walls, 
Zaborava praiskonska                   Up shadowy long-forgotten bowers
Gde bršljani izvajani                    Of sculptured ivy and stone flowers, 
Okružhuju hram neznani                   Up many and many a marvellous shrine
Uz preplete kamen-krina                   Whose wreathëd friezes intertwine
Paviti i violina.                   The viol, the violet, and the vine.

Vode leže sve skrušene                Resignedly beneath the sky
Beznadežne i utvarne.                The melancholy waters lie.
Vrh vazdušja svud smušene                So blend the turrets and shadows there
Kule strehe senke varne                That all seem pendulous in air, 
A s najvishe Kule slomna                While from a proud 
Bezmerna i vratolomna                tower in the town
Smrt se beči preogromna.                Death looks gigantically down.

Svud ambisi grob do hrama                There open fanes and gaping graves
Od idolskog bescen-kama                Yawn level with the luminous waves; 
teku struje drhtaj plama                But not the riches there that lie 
Al sve blago idol-slika                In each idol’s diamond eye,— 
Nakićenih pokojnika.                Not the gayly-jewelled dead,
Ne zna voda mah da zgusne                Tempt the waters from their bed; 
Pa da more valom pljusne.                For no ripples curl, alas,

Nigde drhtaj, tiho bilo                Along that wilderness of glass;
Staklom sve se ostaklilo                No swellings tell that winds may be
Vihra vetra povetarca                Upon some far-off happier sea;
Nigde daha, slutnje, žmarca.                No heavings hint that winds have been 
Nigde izgig koji sluti                On seas less hideously serene!
Da se išta valom muti                But lo, a stir is in the air! 
Da je iko talas pozno                The wave—there is a movement there!
Van tog mora vedra grozno.                As if the towers had thrust aside,

Al čuj pokret neki slut                 The hours are breathing faint and low;
Talas gluh obuzo kut                                                                          
I kula vršje pod neba žalom                                                                        
Popušta muklo umornim valom                    And when, amid no earthly moans, 
Ka utrobi vasione                                                                                                            
Grad odbojem muklo tone.                  Down, down that town shall settle hence,

Talasa odsjaj rumen je žar                    The waves have now a redder glow, 
Jedva sad diše časova zgar                    In slightly sinking, the dull tide;
Pa kad bez ljudskog vapaja jeka                    As if their tops had feebly given
Samgrad se smesti na dnu do veka.                    A void within the filmy Heaven!

Prestolja Pakla u jedan strem                Hell, rising from a thousand thrones, 
Pozdraviše ga uz poklon nem.                Shall do it reverence. 

недеља, 27. април 2014.

U snu san Edgara Alana Poa



Take this kiss upon the brow!          Primi poljub sad u čelo
And, in parting from you now,          Na rastanku hoću smelo
Thus much let me avow-          Da ti priznam, uzavrelo:
You are not wrong, who deem          Istina je, nije zgran
That my days have been a dream;          Da mi dani behu san.
Yet if hope has flown away          Kome prošlost prođe kad,
In a night, or in a day,          Pa neka je jad, nejad,
In a vision, or in none,          Ona prodje i njen sklad-
Is it therefore the less gone?          Bio rad, ne bio rad.
All that we see or seem          Svemu, svačem, svud si stran-
Is but a dream within a dream.          Sve je samo u snu san.

I stand amid the roar          Gde je morski peščan žal
Of a surf-tormented shore,          Bije val, tutnji val-
And I hold within my hand          Na dlanu mi zrnca peska
Grains of the golden sand-          Zlatna sjaja, bleska reska-
How few! yet how they creep          Malo ih je, skliznu, ginu,
Through my fingers to the deep,          Sva kroz prste, u dubinu.
                                                U dubinu, u tuđinu.
                                                 Osipa se pesak plah,
While I weep- while I weep!          Plačem: obuzo me strah,
                                                   Svako zrnce, sav taj prah-
O God! can I not grasp         Moći nemam ni nad kim
Them with a tighter clasp?          Da ih čvršće zadržim.
O God! can I not save          Zar nijednom zrncu spas
One from the pitiless wave?          Od bezdani ispod nas?
Is all that we see or seem          Kom sam blizak, kom sam stran?
But a dream within a dream?          Zar je samo u snu san?

Prevod: Stanislav Vinaver

субота, 12. април 2014.

Fedrina stradanja


Gde se, kažu, celo more           Ὠκεανοῦ τις ὕδωρ 
s kamenjaka lije strma          στάζουσα πέτρα λέγεται,
sa hridine živo vrelo          βαπτὰν κάλπισι παγὰν 
krčag puni za krčagom          ῥυτὰν προιεῖσα κρημνῶν:
tu mi jedna bila druga          τόθι μοί τις ἦν φίλα
i purpurno prala rublje          πορφύρεα φάρεα
u potočnoj žubor-vodi          ποταμίᾳ δρόσῳ
a po kuku žarke stene          τέγγουσα, θερμᾶς δ᾽ ἐπὶ νῶτα πέτρας
naokolo raširila          εὐαλίου κατέβαλλ᾽: ὅθεν μοι
prva od nje vest mi stiže           πρώτα φάτις ἦλθε δεσποίνας,

da mi gospa bol boluje          τειρομέναν νοσερᾷ 
za odar je bolja veza          κοίτᾳ δέμας ἐντὸς ἔχειν
u odaju zavukla se          οἴκων, λεπτὰ δὲ φάρη 
a koprenom tankom, nežnom, svoju pavu krije glavu          ξανθὰν κεφαλὰν σκιάζειν:
Treći dan već, kako čujem,        τριτάταν δέ νιν κλύω τάνδ᾽ ἀβρωσίᾳ
usta njena ne primaju          στόματος ἁμέραν
sveta dara Demetrina;           Δάματρος ἀκτᾶς δέμας ἁγνὸν ἴσχειν,
iz potajna želi bola         κρυπτῷ πένθει θανάτου θέλουσαν
stići žaru smrti jadne.          κέλσαι ποτὶ τέρμα δύστανον.

Opčini l' te, mlada ženo          σύ γὰρ ἔνθεος, ὦ κούρα,
ili Pane, il Hekata          εἴτ᾽ ἐκ Πανὸς εἴθ᾽ Ἑκάτας
ili sveti Koribanti          ἢ σεμνῶν Κορυβάντων 
ili sama Gorska mati,           φοιτᾷς ἢ ματρὸς ὀρείας;
ili žrtve ne prinese          σὺ δ᾽ ἀμφὶ τὰν πολύθηρον 
ti Diktini, lovki onoj          Δίκτυνναν ἀμπλακίαις
pa sad stradaš s greha toga?         ἀνίερος ἀθύτων πελάνων τρύχῃ;
Jer i vodom ona kroči,          φοιτᾷ γὰρ καὶ διὰ λίμνας χέρσον 
te po peni slane vode         θ᾽ ὑπὲρ πελάγους
žalu ide trezenskome.          δίναις ἐν νοτίαις ἅλμας.

Euripid, Stajaća pesma iz tragedije Hipolit
preveo: Miloš Đurić

петак, 11. април 2014.

De Prima

Bernard od Ventadura (1130 – 1190)


Kad vidim ševu što se vije     Can vei la lauzeta mover
kako na suncu širi krila,     De joi sas alas contral rai,
zatim se spušta sve hitrije     Que s'oblid' e.s laissa chazer
kroz slast tu srce što je skrila,     Per la doussor c'al cor li vai,
vaj! kakvu zavist trpim tada     Ai! Tan grans enveya m'en ve
svet gledajuć razdragani!     De cui qu'eu veya jauzion,
U sreći što me za tren svlada     Meravilhas ai, car desse
srce iz grudi želi vani.     Lo cor de dezirer no.m fon.

Vaj! mišljah ljubav tajna nije,     Ai, las! Tan cuidava saber
al' za mene je ipak bila!     D'amor, e tan petit en sai,
Još ljubim kao i ranije     Car eu d'amar no.m posc tener
nju što me nije nagradila;     Celeis don ja pro non aurai.
zgrabi mi srce iznenada,     Tout m'a mo cor, e tout m'a me,
njoj pripadoše moji dani,     E se mezeis e tot lo mon;
sve uze, te mi osta sada     E can se.m tolc, no.m laisset re
tek žudnja što mi srce hrani.     Mas dezirer e cor volon.

Od tada ludim, noć me krije     Anc non agui de me poder
jer klonu moga srca sila      Ni no fui meus de l'or' en sai
kad videh oči najsjajnije,     Que.m laisset en sos olhs vezer
zrcala meni tako mila:     En un miralh que mout me plai.
zrcalo, u kom zreh se tada,     Miralhs, pus me mirei en te,
duboki uzdah mene rani     M'an mort li sospir de preon,
i stradah kako nekoć strada     C'aissi.m perdei com perdet se
prelepi Narcis u fontani.     Lo bels Narcisus en la fon.


Zbog žena mene očaj bije,     De las domnas me dezesper;
vera se moja promenila,     Ja mais en lor no.m fiarai;
te ako ih i štitih prije     C'aissi com las solh chaptener,
sad pustiću ih do nemila.     Enaissi las deschaptenrai.
Nijedna vernost da mi zada     Pois vei c'una pro no m'en te
otkad me ona obeznani     Vas leis que.m destrui e.m cofon,
te ih se čuvam, k'o nikada     Totas las dopt' e las mescre,
jer iste su na svakoj strani.     Car be sai c'atretals se son.

Ni moja dama bolja nije     D'aisso's fa be femna parer
ja korim je jer nije vila     Ma domna, per qu'e.lh o retrai,
jer čini stvari najpodlije     Car no vol so c'om voler,
jer ne krasi je časti svila.     E so c'om li deveda, fai.
Nemilost sad je sva nagrada     Chazutz sui en mala merce,
ja bejah ludak neprestani     Et ai be faih co.l fols en pon;
te valjda stradam sad bez nada     E no sai per que m'esdeve,
jer htedoh ono što se brani.     Mas car trop puyei contra mon.

Milost je mrtva! O, meni je     Merces es perduda, per ver,
oduvek milost mrtva bila!     (Et eu non o saubi anc mai,)
Ona je mogla da je slije     Car cilh qui plus en degr'aver,
al' ne hte! Gde se milost svila?     No.n a ges, et on la querrai?
Ah! Kako zla je, premda mlada     A! Can mal sembla, qui la ve,
kad jadnik ovaj samohrani     Qued aquest chaitiu deziron
njezinom voljom mre pun jada     Que ja ses leis non aura be,
trpeći pred njom udes rani.     Laisse morrir, que no l.aon.

Al' Dama ne hte drugačije,      Pus ab midons no.m pot valer
zalud su molbe, reči sila!     Precs ni merces ni.l dreihz qu'eu ai,
No neće gledat onog čije     Ni a leis no ven a plazer
sve zakletve je pogazila!     Qu'eu l'am, ja mais no.lh o dirai.
Napuštam ljubav i duh pada:     Aissi.m part de leis e.m recre;
u smrti zborim zloj dragani     Mort m'a, e per mort li respon,
i krećem jer je ona rada     E vau m'en, pus ilh no.m rete,
bedan u progon, kraj neznani.     Chaitius, en issilh, no sai on.

Tristane, idem iz tog grada     Tristeza, no.n auretz de me,
pohodim tužan kraj neznani;     Qu'eu m'en vau, chaitius, no sai on.
ostavljam pesme i duh pada     De chantar me gic e.m recre,
želeći ljubav da sahrani.     E de joi e d'amor m'escon.


_________________________________________________________________________________


четвртак, 10. април 2014.

Dante i Arno Danijel


Sačuvavši Arnoa Danijela u Komediji kao najvećeg majstora maternjeg jezika, Dante je pripremio buduće proučavaoce trubadura i označio im tačku iz koje treba da krenu prema njima - ostali trubaduri već su ostvarili ono što su imali da ostvare, Arno Danijel zauzima središnje mesto u tom lavirintu: da bi se shvatila umetnost trubadura treba kretati od Danijela ka drugima, a ne obratno. Danijel je prema Danteovoj podeli koju je načinio u drugom poglavlju svoje rasprave De vulgari eloquentia pesnik ljubavi.

Osam stihova na provansalskom jeziku kojima se Arno Danijel, na kraju XXVI pevanja Čistilišta obraća Vergiliju i Danteu s molbom da shvate njegovu tugu i povremeno misle na njega jasno pokazuju da je Dante dovoljno dobro poznavao jezik trubadura i da je - da se na kraju nije opredelio za toskanski - mogao napisati Komediju na tom jeziku. Dante je kroz te stihove pokazao da je u tolikoj meri vladao ne samo tim jezikom, nego poznavao stil i celokupnu Danijelovu poeziju, da te tri tercine ostaju kao oblik vrlo uspešne parafraze:

Tan m'abellis vostre cortes deman,             Tako me vaša želja sveg zgreva,
qu'ieu no me puesc ni voill a vos cobrire.     da znate oslovit svoga slugu;
Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan;          Ja sam Arno, što plačeći peva;
consiros vei la passada folor,                       sad znam svoju prošlost dugu
e vei jausen lo joi qu'esper, denan.               i radost čekam usred tih ognjeva.
Ara vos prec, per aquella valor                    Kunem vas čašću što po tom krugu
que vos guida al som de l'escalina,               vodi vas gore do tih skalina,
sovenha vos a temps de ma dolor!               pomenite katkad moju tugu!

Fu miglior fabbro del parlar materno...Najbolji kovač maternjeg jezika.
Tim rečima Dante uvodi ovog pesnika u Čistilište. Stihovi koje Danijel izgovara lirski su kolaž koji je Dante načinio povezujući različite slike iz njegove poezije.

Ovaj trubadur jedini je pesnik koga je Dante, prema svojim sopstvenim rečima oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik - sekstinu.
Odlučivši da Komediju napiše narodnim jezikom, Dante je nepogrešivo - vidovnjački, moglo bi se reći bez preterivanja - doveo sebe do neke vrste srećnog stanja: preuzimajući teme i oblike iz latinske ili trubadurske tradicije, mogao je da toj građi, na svome jeziku, da jedan izvanredno ličan pečat.
Dante je na vreme shvatio da su vrlo složene trubadurske forme neupotrebljive za priču (bolje reći roman) koji je on želeo da ispriča pod naslovom Komedija. Njegova izabrana terca rima jednostavna je u odnosu na najednostavniju trubadursku tvorevinu.
Ali izvan Komedije, sastavljajući kancone i balate, Dante je obnavljao ponešto od tog prethodnog iskustva Provansalaca. Zato nije mogao odoleti da, u jednom trenutku, direktnije oponaša jednu formu čiji je neporecivi izumitelj njegov prvi učitelj u pitanjima poezije i ljubavi, Arno Danijel.
Sekstina! Na prvi pogled neka  vrsta pesme u slobodnom stihu, a u stvari jedo lirsko pletivo koje se odvija pred nama po višim zakonima matematike.
Arno Danijel je dobro znao da je za njegovu slavu dovoljna samo jedna takva pesma i da bi njihovo nizanje postalo jednolična lirska konvencija. Uzeo je šest karakterističnih reči veoma udaljenih značenja i od njih načinio šest strofa i jednu završnu u kojoj tih šest reči objedinjuje u neku vrstu vrtoglavog kolopleta.
Dante je zasnovao svoju sekstinu na istom principu udaljenih reči: ombra (mrak), colli (brežje), erba (trava), verde (zelena), petra (kamen), donna (dama).
Ključna reč je svakako petra, kamen, bez koje Dante i ne bi došao do povoda da se ogleda u sekstini. A kamen, u toskanskom jeziku ženskog roda, povlači za sobom sliku kamene ili neumoljive dame.
Dante nije odoleo da ne napiše još jednu sekstinu, u kojoj se ponavljaju upravo iste reči.

Al poco giorno e al gran cerchio d’ombra       Na kraj dana i kruga punog mraka
son giunto, lasso!, ed al bianchir de’ colli,        stigoh, vaj i kad bela su sva brežja,
quando si perde lo color ne l’erba;                  kada se gubi svaka boja trave;
e ’l mio disio però non cangia il verde,             a moja želja još je sva zelena,
si è barbato ne la dura petra                            ukorenjena u taj tvrdi kamen
che parla e sente come fosse donna.                što govori i postupa k'o dama.

Similemente questa nova donna                       Slično je tako ova nova dama
si sta gelata come neve a l’ombra;                   sleđena ovde ko led sred mraka
che non la move, se non come petra,               ne primećujuć, ne više no kamen,
il dolce tempo che riscalda i colli                     to lepo vreme što greje vrh brežja,
e che li fa tornar di bianco in verde                  i menja ih iz belih u zelena,
perché li copre di fioretti e d’erba.                   jer stavlja na njih sag cveća i trave.

Quand’ella ha in testa una ghirlanda d’erba,     Kad venac ima na glavi od trave
trae de la mente nostra ogn’altra donna;           iz srca gna mi lik svih drugih dama;
perché si mischia il crespo giallo e ’l verde       jer tu se kosa zlatna i zelena
sì bel, ch’Amor lì viene a stare a l’ombra,        lije, tu Amor zastane sred mraka
che m’ha serrato intra piccioli colli                   i između tih me nežnih steže brežja
più forte assai che la calcina petra.                   snažnije nego teški čekić kamen.

La sua bellezza ha più vertù che petra,             Lepota joj je čvršća nego kamen,
e ’l colpo suo non può sanar per erba;             a nisu lek za udarac njen trave:
ch’io son fuggito per piani e per colli,               stog bežah kroz polja i preko brežja,
per potere scampar da cotal donna;                 da ne budem tu gde je takva dama,
e dal suo lume non mi può far ombra                od njenog bleska pružiti mi mraka
poggio né muro mai né fronda verde.                ne može ni zid ni krošnja zelena.

Io l’ho veduta già vestita a verde                       Videh je ispod već ruha zelena
sì fatta, ch’ella avrebbe messo in petra               takvu da bi osetio i kamen
l’amor ch’io porto pur a la sua ombra;               ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
ond’io l’ho chesta in un bel prato d’erba            želeć da se kroz dol lepi sav od trave
innamorata, com’anco fu donna,                        žaljubi k'o dotad nijedna dama
e chiuso intorno d’altissimi colli.                         i u obručju visokoga brežja.

Ma ben ritorneranno i fiumi a’ colli                     Al' pre će reke vratiti se uz brežja
prima che questo legno molle e verde                 neg se ta grana vlažna i zelena
s’infiammi, come suol far bella donna,                 razgoret, k'o što čini lepa dama,
di me; che mi torrei dormire in petra                   od mene; nek mi krevet bude kamen
tutto il mio tempo e gir pascendo l’erba,             sav život i nek pasem vlati trave,
sol per veder do’ suoi panni fanno ombra.          tek da njen plašt vidim uprkos mraka.

Quandunque i colli fanno più nera ombra,           Kad iznad brežja bude više mraka
sotto un bel verde la giovane donna                    ispod zelena bleska mlada dama
la fa sparer, com’uom petra sott’erba.                skriće ga, kao kamen ispod trave.

четвртак, 3. април 2014.

Fransoa Vijon - Balada o čemernim odžačarima-džaračima


Vele: teško da se zemlja radi,     On parle des champs labourer, 
Vele: ženin baš je mučan kar,      De porter chaulme contre vent, 
Goniš kenjca - sto nevolja gradi,     Et aussi de se marier 
Pa je teško, deder priznaj, zar:     A femme qui tance souvent; 
Oženiš se, majkoviću mladi     De moyne de povre couvent, 
A žena te sradi i preradi!      De gens qui vont souvent sur mer; 
O teško je po moru veslaču,      De ceulx qui vont les bleds semer, 
Pa je teško useva sejaču.     Et de celluy qui l'asne maine; 
Al' kad smisliš i promisliš stvar:      Mais, a trestout considérer, 
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Jeste teško dece upravljaču,     A petis enfans gouverner,
Šta da kažem, i to nije čar,     Dieu sçait se c'est esbatement!
Slab manastir kalu, izbiraču!     De gens d'armes doit-on parler?
Pozornika ne spominjem jar!     De faire leur commandement?
Gadno služit mačem otimaču!     De servir Malchus chauldement?
Nije lako ni kopljometaču!     De servir dames et aymer?
Ratnik ratom oskudno se sladi!     De guerrier et bouhourder
Gospe dvoriš - i tu ima gladi!     Et de jouster a la quintaine?
Al' kad smisliš i promisliš stvar     Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Puka igra ko seje i sadi,     Ce n'est que jeu de bled soyer, 
Kosi, žanje, u sav sunčev žar!     Et de prez faulcher, vrayement; 
Parlamentom ko besede kadi,     Ne d'orge battre, ne vanner, 
Ko bakrača krpi slom i gar.     Ne de plaider en Parlement; 
Ta šala je i post proždiraču,     A danger emprunter argent; 
Pare zajmit slabome brojaču,     A maignans leurs poisles mener;
Zob da mlatiš - budeš izmećar!     Et a charretiers desjeuner, 
Blago li je oraču, kopaču!     Et de jeusner la quarantaine; 
Al' kad smisliš i promisliš stvar:     Mais, a trestout considérer, 
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.


уторак, 1. април 2014.

Prolog Kanterberijskih priča


WHAN that Aprille with his shoures soote
The droghte of Marche hath perced to the roote,
And bathed every veyne in swich licour,
Of which vertu engendred is the flour;
Whan Zephirus eek with his swete breeth
Inspired hath in every holt and heeth
The tendre croppes, and the yonge sonne
Hath in the Ram his halfe cours y-ronne,
And smale fowles maken melodye,
That slepen al the night with open ye,
(So priketh hem nature in hir corages:
Than longen folk to goon on pilgrimages,
And palmers for to seken straunge strondes,
To ferne halwes, couthe in sondry londes;
And specially, from every shires ende
Of Engelond, to Caunterbury they wende,
The holy blisful martir for to seke,
That hem hath holpen, whan that they were seke.











KAD miomirni pljuskovi Aprila
Kroz sušu Marta prodru sve do žila,
I svaki koren okupaju sokom
Da cvet se rađa životvornim tokom,
Kad Razvigor opojnim dahom gane
U vresištu i gaju nežne grane
Što tek su nikle, a put mladog Sunca
U znako Ovna stigne do vrhunca,
I kada pesma ptičica se toči,
Jer svunoć sniju ne sklapajući oči
(Jer priroda nadahnjuje im grudi)
Na hodočašća tada kreću ljudi,
I na hadžiluk, put obala stranih,
Do svetih mošti nadaleko znanih;
A naročito iz Engleske cele
U Kanterberi svi da pođu žele,
Do blagog mučenika zbog kog bolje
Bejaše njima kad imahu bolje.


петак, 21. март 2014.

Fransoa Vijon - Balada o gospama pređašnjih vremena



Recite, gde je u sveta kraju kom                                 Dictes moy où, n'en quel pays,
Prebajna Flora, ta rimska lepota,                                Est Flora, la belle Romaine ;
Gde je Taida, naslada života,                                      Archipiada, ne Thaïs,
Gde Alkibijad u blesku zračnom svom!                       Qui fut sa cousine germaine;
Gde li je Eho sa odzvonom voda,                                Echo, parlant quand bruyt on maine
Kad mazno mami niz strm obala breg,                         Dessus rivière ou sus estan,
Slutnjom nezemskih, preslatkih sloboda,                      Qui beauté eut trop plus qu'humaine?
Al' gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

Gde li je časna Heloiza slavna,                                     Où est la très sage Heloïs,
Kad mudri Abelar od nje bi uslišen                              Pour qui fut chastré et puis moyne
Uškopiše njega, muškosti bi lišen,                                Pierre Esbaillart à Sainct-Denys?
I postrigao se, posle srama javna!                                Pour son amour eut cest essoyne.
Pa gde li je ona kraljica što pleni                                  Semblablement, où est la royne
Buridana baci, kao mrtav teg!                                      Qui commanda que Buridan
I udaviše ga, u džaku, u Seni,                                       Fust jetté en ung sac en Seine?
Al' gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                          Mais où sont les neiges d'antan!

Gde Blanša, sirena, u cvrkutu mamnom,                       La royne Blanche comme ung lys,
Kao ljiljan bela; gde Bjetris, kći banska;                       Qui chantoit à voix de sereine;
Berta grdonoga; gde grofica Manska?                          Berthe au grand pied, Bietris, Allys;
Herenburga, Alis, u zanosu plamnom?                          Harembourges qui tint le Mayne,
Gde li je Jovanka, koja suncem granu,                          Et Jehanne, la bonne Lorraine,
Engleza se nad nju nadvi krvav preg,                            Qu'Anglois bruslerent à Rouen;
Spališe Lorenku u gradu Ruanu.                                   Où sont-ilz, Vierge souveraine ?
O Marijo Djevo, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

P o r u k a                                                                   E n v o i

Kneže, ne raspituj, zaludni su trudi,                              Prince, n'enquerez de sepmaine
Gde su sve te gospe, kroz godišta beg,                        Où elles sont, ne de cest an,
Nek ti ovaj pripev uzburkava grudi;                                Qu'à ce refrain ne vous remaine:
O, gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

preveo Stanislav Vinaver