недеља, 27. април 2014.

U snu san Edgara Alana Poa



Take this kiss upon the brow!          Primi poljub sad u čelo
And, in parting from you now,          Na rastanku hoću smelo
Thus much let me avow-          Da ti priznam, uzavrelo:
You are not wrong, who deem          Istina je, nije zgran
That my days have been a dream;          Da mi dani behu san.
Yet if hope has flown away          Kome prošlost prođe kad,
In a night, or in a day,          Pa neka je jad, nejad,
In a vision, or in none,          Ona prodje i njen sklad-
Is it therefore the less gone?          Bio rad, ne bio rad.
All that we see or seem          Svemu, svačem, svud si stran-
Is but a dream within a dream.          Sve je samo u snu san.

I stand amid the roar          Gde je morski peščan žal
Of a surf-tormented shore,          Bije val, tutnji val-
And I hold within my hand          Na dlanu mi zrnca peska
Grains of the golden sand-          Zlatna sjaja, bleska reska-
How few! yet how they creep          Malo ih je, skliznu, ginu,
Through my fingers to the deep,          Sva kroz prste, u dubinu.
                                                U dubinu, u tuđinu.
                                                 Osipa se pesak plah,
While I weep- while I weep!          Plačem: obuzo me strah,
                                                   Svako zrnce, sav taj prah-
O God! can I not grasp         Moći nemam ni nad kim
Them with a tighter clasp?          Da ih čvršće zadržim.
O God! can I not save          Zar nijednom zrncu spas
One from the pitiless wave?          Od bezdani ispod nas?
Is all that we see or seem          Kom sam blizak, kom sam stran?
But a dream within a dream?          Zar je samo u snu san?

Prevod: Stanislav Vinaver

недеља, 13. април 2014.

Boetijeva Himna kosmičkoj ljubavi


Da u svetu vernost stalna        Quod mundus stabili fide
samo menja sloge vid,        concordes uariat uices,
da kroz borbu seme sveta         quod pugnantia semina
ipak čuva savez čvrst,         foedus perpetuum tenent,
da kočije zlatne Feb        quod Phoebus roseum diem
proveze kroz rumen dan,         curru prouehit aureo,
i Dijana, kad je Hesper        ut quas duxerit Hesperos
doprati, da bdi svu noć,         Phoebe noctibus imperet,
da požudno more brani         ut fluctus auidum mare
nasrt vala nesitih,         certo fine coherceat,
da žalima ne da zemlja         ne terris liceat uagis
da se otmu u more,         latos tendere terminos,
takav red svih stvari niže          hanc rerum seriem ligat  terras ac pelagus regens
ljubav - neba vladarka.        et caelo imperitans amor. 
Kada oni puste uzde          Hic si frena remiserit,
sve što živi u ljubavi         quicquid nunc amat inuicem
rat beskrajni zaposedne,          bellum continuo geret
i sve snage sjedinjene        et quam nunc socia fide
što pokreću točak sveta         pulchris motibus incitant
žure da ga slome sad.        certent soluere machinam.
Čvrstom vezom već združene         Hic sancto populos quoque
sve narode ona drži         iunctos foedere continet,
i zakletvu svetu braka         hic et coniugii sacrum
čedno veže u ljubavi,          castis nectit amoribus,
a uzvišen zakon njen        hic fidis etiam sua
traži ljubav međ druzima.         dictat iura sodalibus.
O, blaženi ljudski rode,         O felix hominum genus,
ako tvoje srce vodi         si uestros animos amor
ljubav, ko što nebom vlada.         quo caelum regitur regat!

Boetije, Uteha filozofije, knjiga II, metra 8



субота, 12. април 2014.

Fedrina stradanja


Gde se, kažu, celo more           Ὠκεανοῦ τις ὕδωρ 
s kamenjaka lije strma          στάζουσα πέτρα λέγεται,
sa hridine živo vrelo          βαπτὰν κάλπισι παγὰν 
krčag puni za krčagom          ῥυτὰν προιεῖσα κρημνῶν:
tu mi jedna bila druga          τόθι μοί τις ἦν φίλα
i purpurno prala rublje          πορφύρεα φάρεα
u potočnoj žubor-vodi          ποταμίᾳ δρόσῳ
a po kuku žarke stene          τέγγουσα, θερμᾶς δ᾽ ἐπὶ νῶτα πέτρας
naokolo raširila          εὐαλίου κατέβαλλ᾽: ὅθεν μοι
prva od nje vest mi stiže           πρώτα φάτις ἦλθε δεσποίνας,

da mi gospa bol boluje          τειρομέναν νοσερᾷ 
za odar je bolja veza          κοίτᾳ δέμας ἐντὸς ἔχειν
u odaju zavukla se          οἴκων, λεπτὰ δὲ φάρη 
a koprenom tankom, nežnom, svoju pavu krije glavu          ξανθὰν κεφαλὰν σκιάζειν:
Treći dan već, kako čujem,        τριτάταν δέ νιν κλύω τάνδ᾽ ἀβρωσίᾳ
usta njena ne primaju          στόματος ἁμέραν
sveta dara Demetrina;           Δάματρος ἀκτᾶς δέμας ἁγνὸν ἴσχειν,
iz potajna želi bola         κρυπτῷ πένθει θανάτου θέλουσαν
stići žaru smrti jadne.          κέλσαι ποτὶ τέρμα δύστανον.

Opčini l' te, mlada ženo          σύ γὰρ ἔνθεος, ὦ κούρα,
ili Pane, il Hekata          εἴτ᾽ ἐκ Πανὸς εἴθ᾽ Ἑκάτας
ili sveti Koribanti          ἢ σεμνῶν Κορυβάντων 
ili sama Gorska mati,           φοιτᾷς ἢ ματρὸς ὀρείας;
ili žrtve ne prinese          σὺ δ᾽ ἀμφὶ τὰν πολύθηρον 
ti Diktini, lovki onoj          Δίκτυνναν ἀμπλακίαις
pa sad stradaš s greha toga?         ἀνίερος ἀθύτων πελάνων τρύχῃ;
Jer i vodom ona kroči,          φοιτᾷ γὰρ καὶ διὰ λίμνας χέρσον 
te po peni slane vode         θ᾽ ὑπὲρ πελάγους
žalu ide trezenskome.          δίναις ἐν νοτίαις ἅλμας.

Euripid, Stajaća pesma iz tragedije Hipolit
preveo: Miloš Đurić

петак, 11. април 2014.

De Prima

Bernard od Ventadura (1130 – 1190)


Kad vidim ševu što se vije     Can vei la lauzeta mover
kako na suncu širi krila,     De joi sas alas contral rai,
zatim se spušta sve hitrije     Que s'oblid' e.s laissa chazer
kroz slast tu srce što je skrila,     Per la doussor c'al cor li vai,
vaj! kakvu zavist trpim tada     Ai! Tan grans enveya m'en ve
svet gledajuć razdragani!     De cui qu'eu veya jauzion,
U sreći što me za tren svlada     Meravilhas ai, car desse
srce iz grudi želi vani.     Lo cor de dezirer no.m fon.

Vaj! mišljah ljubav tajna nije,     Ai, las! Tan cuidava saber
al' za mene je ipak bila!     D'amor, e tan petit en sai,
Još ljubim kao i ranije     Car eu d'amar no.m posc tener
nju što me nije nagradila;     Celeis don ja pro non aurai.
zgrabi mi srce iznenada,     Tout m'a mo cor, e tout m'a me,
njoj pripadoše moji dani,     E se mezeis e tot lo mon;
sve uze, te mi osta sada     E can se.m tolc, no.m laisset re
tek žudnja što mi srce hrani.     Mas dezirer e cor volon.

Od tada ludim, noć me krije     Anc non agui de me poder
jer klonu moga srca sila      Ni no fui meus de l'or' en sai
kad videh oči najsjajnije,     Que.m laisset en sos olhs vezer
zrcala meni tako mila:     En un miralh que mout me plai.
zrcalo, u kom zreh se tada,     Miralhs, pus me mirei en te,
duboki uzdah mene rani     M'an mort li sospir de preon,
i stradah kako nekoć strada     C'aissi.m perdei com perdet se
prelepi Narcis u fontani.     Lo bels Narcisus en la fon.


Zbog žena mene očaj bije,     De las domnas me dezesper;
vera se moja promenila,     Ja mais en lor no.m fiarai;
te ako ih i štitih prije     C'aissi com las solh chaptener,
sad pustiću ih do nemila.     Enaissi las deschaptenrai.
Nijedna vernost da mi zada     Pois vei c'una pro no m'en te
otkad me ona obeznani     Vas leis que.m destrui e.m cofon,
te ih se čuvam, k'o nikada     Totas las dopt' e las mescre,
jer iste su na svakoj strani.     Car be sai c'atretals se son.

Ni moja dama bolja nije     D'aisso's fa be femna parer
ja korim je jer nije vila     Ma domna, per qu'e.lh o retrai,
jer čini stvari najpodlije     Car no vol so c'om voler,
jer ne krasi je časti svila.     E so c'om li deveda, fai.
Nemilost sad je sva nagrada     Chazutz sui en mala merce,
ja bejah ludak neprestani     Et ai be faih co.l fols en pon;
te valjda stradam sad bez nada     E no sai per que m'esdeve,
jer htedoh ono što se brani.     Mas car trop puyei contra mon.

Milost je mrtva! O, meni je     Merces es perduda, per ver,
oduvek milost mrtva bila!     (Et eu non o saubi anc mai,)
Ona je mogla da je slije     Car cilh qui plus en degr'aver,
al' ne hte! Gde se milost svila?     No.n a ges, et on la querrai?
Ah! Kako zla je, premda mlada     A! Can mal sembla, qui la ve,
kad jadnik ovaj samohrani     Qued aquest chaitiu deziron
njezinom voljom mre pun jada     Que ja ses leis non aura be,
trpeći pred njom udes rani.     Laisse morrir, que no l.aon.

Al' Dama ne hte drugačije,      Pus ab midons no.m pot valer
zalud su molbe, reči sila!     Precs ni merces ni.l dreihz qu'eu ai,
No neće gledat onog čije     Ni a leis no ven a plazer
sve zakletve je pogazila!     Qu'eu l'am, ja mais no.lh o dirai.
Napuštam ljubav i duh pada:     Aissi.m part de leis e.m recre;
u smrti zborim zloj dragani     Mort m'a, e per mort li respon,
i krećem jer je ona rada     E vau m'en, pus ilh no.m rete,
bedan u progon, kraj neznani.     Chaitius, en issilh, no sai on.

Tristane, idem iz tog grada     Tristeza, no.n auretz de me,
pohodim tužan kraj neznani;     Qu'eu m'en vau, chaitius, no sai on.
ostavljam pesme i duh pada     De chantar me gic e.m recre,
želeći ljubav da sahrani.     E de joi e d'amor m'escon.


_________________________________________________________________________________


четвртак, 10. април 2014.

Dante i Arno Danijel


Sačuvavši Arnoa Danijela u Komediji kao najvećeg majstora maternjeg jezika, Dante je pripremio buduće proučavaoce trubadura i označio im tačku iz koje treba da krenu prema njima - ostali trubaduri već su ostvarili ono što su imali da ostvare, Arno Danijel zauzima središnje mesto u tom lavirintu: da bi se shvatila umetnost trubadura treba kretati od Danijela ka drugima, a ne obratno. Danijel je prema Danteovoj podeli koju je načinio u drugom poglavlju svoje rasprave De vulgari eloquentia pesnik ljubavi.

Osam stihova na provansalskom jeziku kojima se Arno Danijel, na kraju XXVI pevanja Čistilišta obraća Vergiliju i Danteu s molbom da shvate njegovu tugu i povremeno misle na njega jasno pokazuju da je Dante dovoljno dobro poznavao jezik trubadura i da je - da se na kraju nije opredelio za toskanski - mogao napisati Komediju na tom jeziku. Dante je kroz te stihove pokazao da je u tolikoj meri vladao ne samo tim jezikom, nego poznavao stil i celokupnu Danijelovu poeziju, da te tri tercine ostaju kao oblik vrlo uspešne parafraze:

Tan m'abellis vostre cortes deman,             Tako me vaša želja sveg zgreva,
qu'ieu no me puesc ni voill a vos cobrire.     da znate oslovit svoga slugu;
Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan;          Ja sam Arno, što plačeći peva;
consiros vei la passada folor,                       sad znam svoju prošlost dugu
e vei jausen lo joi qu'esper, denan.               i radost čekam usred tih ognjeva.
Ara vos prec, per aquella valor                    Kunem vas čašću što po tom krugu
que vos guida al som de l'escalina,               vodi vas gore do tih skalina,
sovenha vos a temps de ma dolor!               pomenite katkad moju tugu!

Fu miglior fabbro del parlar materno...Najbolji kovač maternjeg jezika.
Tim rečima Dante uvodi ovog pesnika u Čistilište. Stihovi koje Danijel izgovara lirski su kolaž koji je Dante načinio povezujući različite slike iz njegove poezije.

Ovaj trubadur jedini je pesnik koga je Dante, prema svojim sopstvenim rečima oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik - sekstinu.
Odlučivši da Komediju napiše narodnim jezikom, Dante je nepogrešivo - vidovnjački, moglo bi se reći bez preterivanja - doveo sebe do neke vrste srećnog stanja: preuzimajući teme i oblike iz latinske ili trubadurske tradicije, mogao je da toj građi, na svome jeziku, da jedan izvanredno ličan pečat.
Dante je na vreme shvatio da su vrlo složene trubadurske forme neupotrebljive za priču (bolje reći roman) koji je on želeo da ispriča pod naslovom Komedija. Njegova izabrana terca rima jednostavna je u odnosu na najednostavniju trubadursku tvorevinu.
Ali izvan Komedije, sastavljajući kancone i balate, Dante je obnavljao ponešto od tog prethodnog iskustva Provansalaca. Zato nije mogao odoleti da, u jednom trenutku, direktnije oponaša jednu formu čiji je neporecivi izumitelj njegov prvi učitelj u pitanjima poezije i ljubavi, Arno Danijel.
Sekstina! Na prvi pogled neka  vrsta pesme u slobodnom stihu, a u stvari jedo lirsko pletivo koje se odvija pred nama po višim zakonima matematike.
Arno Danijel je dobro znao da je za njegovu slavu dovoljna samo jedna takva pesma i da bi njihovo nizanje postalo jednolična lirska konvencija. Uzeo je šest karakterističnih reči veoma udaljenih značenja i od njih načinio šest strofa i jednu završnu u kojoj tih šest reči objedinjuje u neku vrstu vrtoglavog kolopleta.
Dante je zasnovao svoju sekstinu na istom principu udaljenih reči: ombra (mrak), colli (brežje), erba (trava), verde (zelena), petra (kamen), donna (dama).
Ključna reč je svakako petra, kamen, bez koje Dante i ne bi došao do povoda da se ogleda u sekstini. A kamen, u toskanskom jeziku ženskog roda, povlači za sobom sliku kamene ili neumoljive dame.
Dante nije odoleo da ne napiše još jednu sekstinu, u kojoj se ponavljaju upravo iste reči.

Al poco giorno e al gran cerchio d’ombra       Na kraj dana i kruga punog mraka
son giunto, lasso!, ed al bianchir de’ colli,        stigoh, vaj i kad bela su sva brežja,
quando si perde lo color ne l’erba;                  kada se gubi svaka boja trave;
e ’l mio disio però non cangia il verde,             a moja želja još je sva zelena,
si è barbato ne la dura petra                            ukorenjena u taj tvrdi kamen
che parla e sente come fosse donna.                što govori i postupa k'o dama.

Similemente questa nova donna                       Slično je tako ova nova dama
si sta gelata come neve a l’ombra;                   sleđena ovde ko led sred mraka
che non la move, se non come petra,               ne primećujuć, ne više no kamen,
il dolce tempo che riscalda i colli                     to lepo vreme što greje vrh brežja,
e che li fa tornar di bianco in verde                  i menja ih iz belih u zelena,
perché li copre di fioretti e d’erba.                   jer stavlja na njih sag cveća i trave.

Quand’ella ha in testa una ghirlanda d’erba,     Kad venac ima na glavi od trave
trae de la mente nostra ogn’altra donna;           iz srca gna mi lik svih drugih dama;
perché si mischia il crespo giallo e ’l verde       jer tu se kosa zlatna i zelena
sì bel, ch’Amor lì viene a stare a l’ombra,        lije, tu Amor zastane sred mraka
che m’ha serrato intra piccioli colli                   i između tih me nežnih steže brežja
più forte assai che la calcina petra.                   snažnije nego teški čekić kamen.

La sua bellezza ha più vertù che petra,             Lepota joj je čvršća nego kamen,
e ’l colpo suo non può sanar per erba;             a nisu lek za udarac njen trave:
ch’io son fuggito per piani e per colli,               stog bežah kroz polja i preko brežja,
per potere scampar da cotal donna;                 da ne budem tu gde je takva dama,
e dal suo lume non mi può far ombra                od njenog bleska pružiti mi mraka
poggio né muro mai né fronda verde.                ne može ni zid ni krošnja zelena.

Io l’ho veduta già vestita a verde                       Videh je ispod već ruha zelena
sì fatta, ch’ella avrebbe messo in petra               takvu da bi osetio i kamen
l’amor ch’io porto pur a la sua ombra;               ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
ond’io l’ho chesta in un bel prato d’erba            želeć da se kroz dol lepi sav od trave
innamorata, com’anco fu donna,                        žaljubi k'o dotad nijedna dama
e chiuso intorno d’altissimi colli.                         i u obručju visokoga brežja.

Ma ben ritorneranno i fiumi a’ colli                     Al' pre će reke vratiti se uz brežja
prima che questo legno molle e verde                 neg se ta grana vlažna i zelena
s’infiammi, come suol far bella donna,                 razgoret, k'o što čini lepa dama,
di me; che mi torrei dormire in petra                   od mene; nek mi krevet bude kamen
tutto il mio tempo e gir pascendo l’erba,             sav život i nek pasem vlati trave,
sol per veder do’ suoi panni fanno ombra.          tek da njen plašt vidim uprkos mraka.

Quandunque i colli fanno più nera ombra,           Kad iznad brežja bude više mraka
sotto un bel verde la giovane donna                    ispod zelena bleska mlada dama
la fa sparer, com’uom petra sott’erba.                skriće ga, kao kamen ispod trave.

петак, 04. април 2014.

Filostrat - Život Apolonija iz Tijane



Βeše u Korintu čovek po imenu Demetrije, koji je izučavao filozofiju, usvojivši za sebe svu muževnu živost kinika. Njega kasnije u svojim delima Favorinije izlišno spominje; njegovo mišljenje o Apoloniju onakvo je kakvo je Antisten gajio prema Sokratu: to jest, pratio ga je svud i uzbuđeno želeo da mu bude učenik, posvetiv se njegovim učenjima, obrativši se na Apolonijevu stranu, kao vrstan među njegovim đacima.
Među tima je bio Menip Likijac, od 25 leta, obdaren zdravim razumom i naočite lepote, tako samerljive da je u licu sličio valjanom i gospodstvenom atleti. Ovog Menipa, kako su mislili mnogi, zavole strakinja, koja beše lepa i izrazito umilna, a takođe i bogata; mada ne beše, kako će se ispostaviti, ništa od toga, do opsenarka.

Dok iđaše stazom ka Kenhreji sasvim sam, susreo se sa aveti. To beše žena koja ga uhvati za ruku i priznade mu da ga već dugo voljaše, te da beše Feničanka i da živi u predgrađu Korinta. Kaza mu i ime te četvrti: "kada dođeš onde večeras, začućeš moj glas, jer ću ti pevati i pićeš vina kakvo nikada do tada pio nisi i neće biti nikakva suparnika da te uznemiri; a nas dvoje, lepih živećemo zauvek".

Mladić se složi, jer iako beše ozbiljan filozof, ne mogaše da odoli nežnoj strasti; pa ju je posetio kad pade veče, i od tada ju je stalno tražio da mu bude ljubaznica, budući da nije shvatao da je ona samo utvara.
Tada je Apolonije ispitao Menipa kao što kipar to čini, pa ga je ocrtavši i ispitavši njegove mane, pronikao, govoreći: "ti si zbilja čestit mladić i goni te dobra žena, ali u ovom slučaju, ti ljubiš zmiju i ona isto tako ljubi tebe".
Na Menipovo iznenađenje je još dodao: "ovo je gospa koju ne možeš da uzmeš za ženu. A i kako bi? Zar misliš da te ona voli?".
"Istinski to mislim", reče mladić, "jer se ona prema meni ophodi kao da me voli".
"I ti bi je onda oženio"? reče Apolonije.
"Prirodno da bih, jer je vrlo prijatno uzeti ženu koja te voli".
Na to Apolonije priupita kada će biti svadbe. "Možda još sutra", reče mu ovaj drugi, "jer to ne može da čeka".

Stoga Apolonije sačeka svadbeni doručak i predstavivši se gostima što su tek stigli kaza: "gde je umilna gospa u čiju čast svi vi dođoste"?
"Evo nje" odgovori Menip, i u tom trenu malo ustav s mesta, pocrvene.
"A kome to pripada srebro i zlato i svi ovi lepi ukrasi u gozbenoj dvorani"?
"Gospi" odgovorio je mladić, "jer sve što ja imam je ovo", ukazujući na filozofsku kabanicu što je nosio.
I Apolonije reče: "jeste li vi čuli za Tantalove vrtove, koji postoje, a ne postoje?"
"Da", odgovoriše, "u Homerovim pesmama, jer niko od nas, razume se, nije još sišao do Hada".
"Kao takve", opet će Apolonije, "treba da smatrate ove ukrase, jer oni nisu stvarnost, već varljivo priviđenje.
I treba da pojmite da je ova lepa mlada mora - empusa, to jest, jedna od onih koje se zovu lamijom, odnosno baukom (mormolikije). One se zaljubljuju i posvećuju dražima Afroditinim, ali im je pre do ljudskog mesa, stoga mame ovakvim varkama one koje žele da prožderu na svojim gozbama."
I gospa na to reče: "Umukni sa svojim zlokobnim ćeretanjima i gubi se", praveći se da je zgađena time što je čula, u nameri da nagrdi filozofe kako oni uvek pričaju koješta.
Kada su, naime, zlatni pehari i srebrni ukrasi isparili iznebuha i odlepršaše od njih, a vinonoše i kuvari, kao i sluge nestali, jer je Apolonije izrekao čarobne reči, utvara se pravila kako plače i preklinje ga da je ne muči i ne prisiljava je da se razotkrije.
Ali Apolonije nije poklekao u nameri da je pusti, dok nije priznala da je ona zbilja mora koja je tovila Menipa slastima, ne bi li ga proždrala, jer je navikla da se hrani mladićima lepih tela, čija je krv snažna i čista.

Ovo sam pripovedao podugačko, jer je bilo neophodno da se tako ispriča, ovo je najpoznatija priča o Apoloniju; jer je mnogi ljudi znaju i znaju da se ovaj događaj zbio u središtu Grčke; oni su čuli uglavnom na nejasan način kako je on negda uhvatio i pobedio lamiju u Korintu, ali ne i kako priča tačno ide, niti da je Apolonije to učinio ne bi li spasio Menipa.
Moj iskaz dugujem Damisu (iz Ninive) i delu koje je on napisao.

autorski prevod: Luka Račić

четвртак, 03. април 2014.

Fransoa Vijon - Balada o čemernim odžačarima-džaračima


Vele: teško da se zemlja radi,     On parle des champs labourer, 
Vele: ženin baš je mučan kar,      De porter chaulme contre vent, 
Goniš kenjca - sto nevolja gradi,     Et aussi de se marier 
Pa je teško, deder priznaj, zar:     A femme qui tance souvent; 
Oženiš se, majkoviću mladi     De moyne de povre couvent, 
A žena te sradi i preradi!      De gens qui vont souvent sur mer; 
O teško je po moru veslaču,      De ceulx qui vont les bleds semer, 
Pa je teško useva sejaču.     Et de celluy qui l'asne maine; 
Al' kad smisliš i promisliš stvar:      Mais, a trestout considérer, 
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Jeste teško dece upravljaču,     A petis enfans gouverner,
Šta da kažem, i to nije čar,     Dieu sçait se c'est esbatement!
Slab manastir kalu, izbiraču!     De gens d'armes doit-on parler?
Pozornika ne spominjem jar!     De faire leur commandement?
Gadno služit mačem otimaču!     De servir Malchus chauldement?
Nije lako ni kopljometaču!     De servir dames et aymer?
Ratnik ratom oskudno se sladi!     De guerrier et bouhourder
Gospe dvoriš - i tu ima gladi!     Et de jouster a la quintaine?
Al' kad smisliš i promisliš stvar     Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Puka igra ko seje i sadi,     Ce n'est que jeu de bled soyer, 
Kosi, žanje, u sav sunčev žar!     Et de prez faulcher, vrayement; 
Parlamentom ko besede kadi,     Ne d'orge battre, ne vanner, 
Ko bakrača krpi slom i gar.     Ne de plaider en Parlement; 
Ta šala je i post proždiraču,     A danger emprunter argent; 
Pare zajmit slabome brojaču,     A maignans leurs poisles mener;
Zob da mlatiš - budeš izmećar!     Et a charretiers desjeuner, 
Blago li je oraču, kopaču!     Et de jeusner la quarantaine; 
Al' kad smisliš i promisliš stvar:     Mais, a trestout considérer, 
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.


уторак, 01. април 2014.

Prolog Kanterberijskih priča


WHAN that Aprille with his shoures soote
The droghte of Marche hath perced to the roote,
And bathed every veyne in swich licour,
Of which vertu engendred is the flour;
Whan Zephirus eek with his swete breeth
Inspired hath in every holt and heeth
The tendre croppes, and the yonge sonne
Hath in the Ram his halfe cours y-ronne,
And smale fowles maken melodye,
That slepen al the night with open ye,
(So priketh hem nature in hir corages:
Than longen folk to goon on pilgrimages,
And palmers for to seken straunge strondes,
To ferne halwes, couthe in sondry londes;
And specially, from every shires ende
Of Engelond, to Caunterbury they wende,
The holy blisful martir for to seke,
That hem hath holpen, whan that they were seke.











KAD miomirni pljuskovi Aprila
Kroz sušu Marta prodru sve do žila,
I svaki koren okupaju sokom
Da cvet se rađa životvornim tokom,
Kad Razvigor opojnim dahom gane
U vresištu i gaju nežne grane
Što tek su nikle, a put mladog Sunca
U znako Ovna stigne do vrhunca,
I kada pesma ptičica se toči,
Jer svunoć sniju ne sklapajući oči
(Jer priroda nadahnjuje im grudi)
Na hodočašća tada kreću ljudi,
I na hadžiluk, put obala stranih,
Do svetih mošti nadaleko znanih;
A naročito iz Engleske cele
U Kanterberi svi da pođu žele,
Do blagog mučenika zbog kog bolje
Bejaše njima kad imahu bolje.